Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

МАЦУРА Милорад

(1914, Скопqе - 1989, Београд)

Студирао у Београду (дипл.1937). Запослен

у приватном бироу М.Мини}а (1937-

38), Урбанисти~ком институту (1947-48).

Основао Архитектонски биро “Архитектура

и урбанизам” (1953) и реорганизовао

Институт за архитектуру и урбанизам

Србије (1961).

Пред крај 1935. године догодила се на

Београдском универзитету једна од

~естих побуна са уоби~ајеним епилогом:

ка`wаваwем студената. На поду`ем

списку ка`wених на{ла су се и нека

касније добро позната имена, Милентија

Попови}а, студента технике и Авда

Хуме, студента филозофије. На{ао се

ту и један заблудели студент теологије,

и један студент архитектуре. Тај непокорни

буду}и архитекта био је Милорад

Мацура.

Бунтовник из студентских дана није се

дао увести у мирне воде гра|анског конформизма

ни по завр{етку студија. У

време када су тоталитарни ре`ими припремали

реализацију свог програма заво|

еwа “новог поретка” у Европи (1937

- 39) и, наро~ито, у доба када су рат и

неиздр`иви притисак националсоцијализма

по~ели да се осе}ају и у на{им

крајевима, Мацура се прикqу~ио демократски

и родоqубиво настројеним архитектима

који су одлу~но одбијали ваqаност

конкурсних резултата за зграду

Опере или натураwе пројекта Олимпијског

стадиона на терену испод Калемегдана,

~ији је аутор био истакнути

нацисти~ки архитекта Вернер Марх.

Ратно време Мацура је провео привидно

примирен, у ~иновни~кој бусији Народне

банке, али одмах иза рата крв ро-

|еног бунтовника по~иwе да кqу~а и он

се упиwе да прона|е бре{е у валу 'соцреализма'

који је претио да потопи све

слободарске идеје. У једном јо{ необјавqеном

тексту Мацура се пита: “Како

је могу}е да авангардна земqа социјализма

(СССР) ствара такву (конзервативну)

архитектуру?”

Године 1947. јавно саоп{таваwе оваквих

богохулних мисли представqало

би самоубила~ки ~ин и Мацура, који је

увек био склон бунту али никада на суицидни

на~ин, налази погодну форму да

у текст посве}ен “проблематици на{е

архитектуре” утне и одговор на загонетке

које су му~иле тада{wу младу и

напредно оријентисану архитектонску

генерацију. “На{и народи имају и изгра-

|ују нове економске и дру{твене услове

`ивота - пи{е Мацура у поменутом

тексту у загреба~ком ~асопису “Архитектура”

- стварају нову технику и употребqавају

нове материјале. Они поставqају

нове проблеме, А по{то се архитектура

и wени закони заснивају

управо на тим феноменима, јасно је да

архитекти не могу и не смеју да пројектују

по старим узорима и схватаwима”.

Из сукоба са звани~ном архитектонском

политиком, која у дома}ој средини

није инсистирала на неокласицисти~-

ком монументализму, али је била изразито

одбојна према западwа~ком

“формализму”, Мацура је иза{ао као

победник уз не малу помо} једног ауторитативног

инвеститора: генерала Ивана

Го{wака. У ве} помиwаним се}аwима,

Мацура утвр|ује да је Го{wакова

кона~на одлука да се 1950. године запо~

не са гра|еwем Војногеографског

института, по пројекту који се и савременицима

~инио недвосмислено корбизјанским,

била историјски ~ин “којим

је проваqен бедем који се испре~ио на

путу развитка на{е архитектуре”.

После 1950. године и раскида са соцреализмом,

Мацурин немирни дух окре}

е се проблемима организације струке.

Када су 1953. године расформирани

пројектантски заводи Београда и Србије,

Мацура са групом сарадника оснива

биро “Архитектура и урбанизам”.

Према wеговим замислима требало је

да то буде “ста`ни атеqе” у коме }е

млади архитекти стицати неопходно радно

искуство пре потпуног осамостаqиваwа.

Оваква концепција изазивала је

бројне неспоразуме и Мацура се по~етком

{ездесетих година прихвата новог

задатка, осниваwа Института за архитектуру

и урбанизам.

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

267

М.Мацура

М.Мацура,

Светосавски темат,

1936

На поло`ају првог директора новооснованог

Института Мацура се задр`ао

пуних {ест година (1962 - 68), ходају}и

танком границом изме|у науке и уметности

и подсти~у}и тако нипода{таване

или сасвим заборавqане гране архитектонске

струке као {то су рад на

историографији или рад на терминологији.

Оба ова подухвата, осниваwе “ста`ног

бироа” и поку{ај осниваwа нау~но - истра`

ива~ке установе у области која је,

као {то се зна, хиqадама година сматрана

“краqицом уметности”, употпуwују

лик ~овека који се у `ивоту није клонио

нео~екиваних и, последи~но, ризи~них

потеза. Мацурино архитектонско дело,

на против, развијало се стало`ено, без

претераних осцилација, без падова, утемеqено

на идејама неприкосновеног ауторитета

Ле Корбизјеа.

Са овим идејама Мацура се први пут

сусрео пред крај 1937. године када је

свој први зара|ени новац употребио да

би оби{ао Париз. Тада је куповао Корбизјеове

кwиге “на тезгама крај Сене”,

како ка`е, и по повратку у земqу оставио

их “за нека друга времена”. Та друга

времена биле су ратне године осаме

и летаргије, када су запаqиви Корбизјеови

текстови, “архитектура или револуција”,

уливали ла`ну веру у месијанску

улогу архитекте.

Послератно доба било је природни миqе

за овакве назоре. Земqа се поново

ра|ала из пепела и улога архитекте ~инила

се узви{еном, продуховqеном. Бирају}

и сараднике за свој Урбанисти~ки

институт Никола Доброви} им је подносио

на потпис упитник и наводио их да

изјаве како }е се ~иста срца прикqу-

~ити “сликовито ре~ено - ви{ем ‘све{-

тени~ком’ реду те високе културне дисциплине",

урбанистима.

У дру`еwу са урбанистима и проблемима

урбанизма Мацура је провео релативно

кратко, ни пуне две године. За то

време Доброви}ев “ви{и све{тени~ки

ред” сеqакао се из једне зграде у другу,

“све{теници” су јурили по зими, гацали

по најдубqем снегу, тра`е}и локације

за објекте који су тада постојали

искqу~иво у главама планера прве петолетке.

Два зна~ајна дела настала су у том кратком

периоду: конкурсни пројекат за Палату

Председни{тва владе ФНРЈ и Директивни

план за изградwу Новог Београда.

Оба пројекта представqала су

резултат рада групе аутора на ~елу са

Мацуром и оба су остала не само нереализована,

ве} и са~увана искqу~иво у

фрагментима.

Суде}и по овим фрагментима, недовоqно

јасним фотографијама макета и скицуозним

основама, Мацурин пројекат

Палате Председни{тва владе био је

идејни опонент пројекту Аугусти~и}а, Гали}

а, [егви}а и Бона. На овој разлици

архитектонска јавност се поделила: за

и против основа соцреализма, монументалности,

патоса, окретаwа облицима

којима је исказивана мо} про{лих

цивилизација. Свега тога није било у пројекту

Мацуре, Или}еве, Кортуса и Анагностија.

Уместо пирамиде и каријатида

они су понудили једноставну функционалисти~

ку композицију о`ивqену једном

трапезоидном и једном кру`ном

формом на крајевима.

Слагаwа или неслагаwа у оцени овог

првог Мацуриног дела ~ине се логи~-

ним у склопу разли~итих, ~есто контрадикторних

идеја о путевима даqег

послератног развоја архитектуре. Али,

`естока критика која је пратила Мацурино

јавно излагаwе Директивног плана

за изградwу Новог Београда, плана

који се није битно разликовао од претходно

изнетих идеја ви{е аутора и који

је антиципирао све особине буду}ег Новог

Београда - схемати~ност урбанисти~

ке композиције, поставqаwе блокова

у слободном простору, пренагла-

{ену улогу саобра}аја, мамутске димензије

јавних простора - све то није могло

бити разлог за расправу после које је

Милорад Мацура поднео писмену оставку

“на слу`бу у Урбанисти~ком бироу”

и пре{ао на рад у Пројектантски

завод Београда.

Списак објеката које је Мацура пројектовао

за време рада у Пројектантском

заводу Београда (1949 - 53) није наро-

~ито дуга~ак, а иза назива ~есто недостају

било какви бли`и подаци о самом

делу. У овом списку препознајемо прва

два павиqона буду}ег комплекса Реха-

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

268

М.Мацура,

Центар Новог

Београда, пројекат,

1948

М.Мацура, Р.Или}, Ј.

Кортус, П.Анагности,

Палата

Председни{тва

владе ФНРЈ у Новом

Београду, конкурсни

пројекат, 1947

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

269

М.Мацура,

Зграда Војногеографског института,

1950 - 56

билитационог центра на Баwици. Далеко

најзна~ајнији подухват је пројектоваwе

и поо~етак изградwе Војногеографског

института и Војне {тампарије у Улици

Мије Кова~еви}а у Београду.

Истицаwе овог Мацуриног дела у посебни

план није новина. Wегов историјски

зна~ај запазили су ве} сви они који

су у било каквом контексту приказивали

послератни развој на{е архитектуре.

Хроноло{ки, пројектоваwе објекта

поклапа се са ~увеним Дуброва~ким саветоваwем

на коме је до{ао до пуног

изра`аја раскид са до тада неприкосновеним

совјетским узорима. Гра|еwе

објекта (1950 - 56) поклапа се са периодом

бурних промена у архитектонској

струци, деетатизацијом струке и осниваwем

архитектонских атеqеа (1953),

осниваwем ~асописа “Преглед архитектуре”

(1954) и појавом првог дома}ег

архитектонског оствареwа ~ија је вредност

призната у европским размерама,

халама Београдског сајми{та (1957).

Нимало слу~ајно, приказ објекта и тока

изградwе зграде Војногеографског института

на{ао се на ударним странама

првог броја новог архитектонског ~асописа,

{то потвр|ује да су и савременици

били потпуно свесни да је овим делом

заиста “проваqен бедем” како то наводи

Мацура у својим се}аwима.

Тако|е, не}е бити новина ни запа`аwе

да зграда Војногеографског института

носи како у плану, тако и у елевацији,

многе одлике корбизјанских инспирација.

Оп{та сли~ност изме|у Марсејског

блока и Војногеографског института

је тако велика да мо`е да завара лаика

да помисли како се ради о објектима

из исте серије, исте намене и истог

облика. Детаqнија анализа, ме|утим,

показује да овде постоји сли~ност духа,

као у свим стилски одре|еним објектима,

али не и истоветсност конкретног

ре{еwа.

Стубови Марсеqског блока, на пример,

укопани су у терен, док су се у Мацурином

објекту они на{ли у цезури која

нам се услед денивелације терена само

визуелно ~ини “приземном”. Вертикала,

која Корбизјеову главну фасаду

дели на два неједнака дела, у Мацурином

слу~ају постоји тек као нагове{тај,

изведен уз помо} кратких и уских перфорираних

хоризонтала, подр`авана

балконима при крају фасаде. Корбизјеова

композиција је центри~на, са једним

вертикалним елементом као осовином

климакса, Мацурина је гра|ена

на равноте`и два вертикална елемента

од којих се један поклапа са улазом,

а други је на крају објекта.

Откуда, онда, толика оп{та сли~ност?

Сли~ност се заснива искqу~иво на препознатqивим

елементима као {то су

облик стубова, брзи ритам брисолеја

или скулптурално обликоваwе делова

постројеwа која су пробила кровну раван

и на{ла се изло`ена погледима

пролазника.

Мада се сви каснији Мацурини пројекти,

како по историјском зна~ају, тако и

по ликовним вредностима, не могу мерити

са Војногеографским институтом,

ипак они заслу`ују на{у пуну па`wу не

само да би се у целини сагледало дело

једног плодног и зна~ајног аутора, ве} и

стога {то представqају сведо~анство

о типи~ним ознакама дома}ег градитеqства

током ~итаве {есте деценије 20.

века.

Паралелно са великом зградом Института,

Мацура гради и низ малих објеката,

павиqоне рехабилитационог центра

у Сокобаwској улици, као и две мале

зграде са дуплекс становима у обли`

wој Златари}евој улици, прве примере

ове врсте у Београду. Има ви{е

разлога {то су ови мали објекти аутору

ли~но наро~ито били прирасли за срце.

После неминовних разо~араwа која прате

у~е{}е у конкурсима за велике јавне

објекте, после стру~но немотивисаног

отпора концепцији плана Новог Београда,

отпора који му је практи~но оду-

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

270

М.Мацура,

Стамбена зграда

МИП-а у Ул. краqа

Петра 8-10,

1953 - 57

М.Мацура,

Стамбена зграда

“Центропрома” у

Крунској ул.,

1953 - 55

зео право да се и даqе бави урбанисти~

ком делатно{}у, после силних мука

са одобраваwем пројекта за Војногеографски

институт, ови мали објекти

скромних димензија до{ли су као мелем

на рану. Мацура их се тако и се}а:

као малих, слатких етида, изведених

скромним средствима, уз забавна експериментисаwа

са ваqкастим крововима

од ламелираног дрвета на прате}

им објектима комплекса у Сокобаwској

улици, или дрвеним оградама

балкона објекта у Златари}евој улици.

После осниваwа бироа “Архитектура и

урбанизам” (1953), па све до осниваwа

Института за архитектуру и урбанизам

(1962), Мацура гради ви{е стамбених и

стамбено - пословних објеката - блокова,

сли~них особина и препознатqиве

архитектуре. Ме|у wима, зна~ајнији су

од осталих Стамбена зграда “Центропрома”

у Крунској улици и Стамбена

зграда МИП-а у Улици краqа Петра.

Оба објекта подигнута су на изузетно

осетqивим локацијама. Зграда “Центропрома”

не само {то доприноси промени

ве} претходно на~етог карактера једне

од најлеп{их београдских улица, него

се јо{ и директно наслаwа на једно

од најзна~ајнијих Бра{ованових дела,

Вилу \ор|а Ген~и}а.

Блок у Улици краqа Петра на{ао се у

непосредном суседству последwих остатака

балканске архитектуре и таквих

културно - историјских споменика какви

су Саборна црква или Конак кнегиwе

Qубице. Упркос свим Мацуриним напорима

да “помири” нове и насле|ене

волумене и облике, упркос напорима да

“прикрије” разлике повла~еwем објеката

са регулационе линије или да се прибли`

и насле|у “барокним” алтернираwем

поло`аја балкона на парним и непарним

спратовима, непомирqиве разлике

остале су присутне.

Могу}е је поставити путаwе колико би

тек драсти~на била неслагаwа да је пројектоваwе

било поверено неком маwе

сензибилном архитекти? Није логи~но

опту`ивати архитекту за гре{не локације

или за гре{не програме које инвеститор

наме}е, ~есто уз помо} др-

`авне или полити~ке принуде.

Остала Мацурина дела настала у овом

периоду, Стамбена зграда у Син|ели-

}евој улици, Стамбено пословни блокови

предузе}а “Во}ар” или предузе}а

“Напред”, Пословна зграда Савеза глувих

у Улици светог Саве, Стамбена зграда

у Змај Јовиној улици, Антитуберкулозни

диспанзер у Сремској Каменици,

употпуwују палету елемената на којима

Мацура гради свој архитектонски израз.

То нису “корбизјански” објекти у оном

смислу у коме је то Војногеографски институт,

али су и даqе присутни симболи

корбизјанског насле|а, делими~но

отворено приземqе и, наро~ито, карактеристи~

ни облик стубова.

Од корбизијанског насле|а сасвим се

одваја последwе Мацурино реализовано

дело, зграда Неурохирур{ке клинике

на Вра~ару. Зграда је пројектована

крајем {ездесетих и изведена по-

~етком седамдесетих година, у доба када

се корбизјанско архитектонско насле|

е ве} увелико било истопило или изме{

ало са насле|ем других великана.

Отуда и предло`ак овом закqу~ном

Мацурином делу није ви{е тако лако

открити, као {то је то био слу~ај са

раним делима. Има детаqа који подсе}

ају на Николу Доброви}а, нагла{ена

употреба стаклених опека или смело

дета{ирани и обликовани анекс,

не{то {то би се могло тума~ити као

одаваwе по~асти старом мајстору, коме

не само Мацура, ве} и ~итава генерација

на{их архитеката дугује безмерну

захвалност {то их је увео у “ви-

{и све{тени~ки ред” те високе културне

дисциплине, урбанизма и архитектуре.

Место које ли~ност и дело Милорада

Мацуре заузимају у укупној слици послератног

развоја на{е архитектуре

јасно је одре|ено: оно је покрај Милорада

Пантови}а и, мо`да, јо{ понеког

аутора као {то је, на пример, Владета

Максимови}, ~ија су дела јо{ недовоqно

истра`ена, делом и заборавqена.

У радовима теоријске природе, текстовима

~ији облик варира у {ироком рас-

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

271

М. Мацура,

Неурохирур{ка

клиника, анекс,

1969 - 73

М.Мацура,

Неурохирур{ка

клиника,

1969 - 73

пону од новинске критике до есеја, од

ватрених залагаwа за “добру” ({то је у

вокабулару wегове генерације био синоним

за савремену) архитектуру, до

смирених поку{аја класификације и

нау~ног обја{wеwа корена те “добре”,

савремене архитектуре, Мацура је исказивао

своја вероваwа, износио своје

опсервације, увек присно, ~истим и јасним

језиком. Понекад, wегова су се

разми{qаwа кретала танком ивицом

изме|у науке и паранауке, као на пример

у теоријској разради термина “спацијум”,

понекад су пога|ала само срце

круга актуелних архитектонских проблема,

као у новинским текстовима “Те{-

ко је не говорити” и “Без јединственог

стила”, објавqених у дневном листу Политика

по~етком {ездесетих година.

Милорад Мацура је симбол ентузијазма

својственог периоду обнове и изградwе

земqе; покретао је велике иницијативе,

следио велике узоре. Препреке

на које је наилазио савладавао је на

импулсивни на~ин, онако како се нај-

~е{}е радило у то херојско доба: или

се препрека ру{ила, или се прихватао

нови посао који је увек био на дохвату

руке. У Мацурино доба, изме|у 1946. и

1956. године, није било суви{них, залудних

архитеката, било је само маwе

или ви{е анга`ованих, маwе или ви{е

ср~аних. У том погледу нема разлога

да се буду}им истра`ива~има Мацурина

дела не ука`у као сведо~еwе о једном

од најср~анијих архитеката на{е

новије архитектонске историје.

З.М.

Дела: Нови Београд (1947, конкурсни

пројекат, М.Мацура, Ј.Кортус, П.Анагности,

Р.Или}); Палата СИВ-а у Новом

Београду (1947, конкурсни пројекат, М.

Мацура, Ј.Кортус, П.Анагности, Р.Или});

Центар Новог Београда (1947-48, пројекат);

Завод за рехабилитацију инвалида

у Сокобаwској ул. (1950-53); Стамбена

зграда предузе}а “Во}ар” на углу

Бир~анинове 37 и Кати}еве ул. (1956);

Зграда са двоета`ним становима у

Златари}евој ул. (1954 - 55); Стамбена

зграда Народне банке у Змај Јовиној ул.

(1957); [кола у Раковици (око 1958);

Антитуберкулозни диспанзер у Сремској

Каменици (1955-60); Одмарали{те

ратних војних инвалида у Игалу (1959-

60); Зграда Банке у Ба~кој Паланци

(1962); Стамбено пословни објекат предузе}

а “Напред” у Ул. проте Матеје (око

1960, знатно реконструисано дело око

1980); Стамбена зграда у Син|ели}евој

ул. (1960); Дом Савеза слепих у Ул. светог

Саве (1962-67); Клини~ки центар

(1966-70, пројекат).

Библ.: Проблематика на{е архитектуре,

Архитектура, бр.3, Загреб 1947, 3-

17; Смедерево у: Михајло Митрови} (ур.),

Градови и насеqа у Србији, развој, урбанисти~

ки планови и изградwа 1946-

1951, Београд 1953, 191-202; Нау~но-истра`

ива~ки рад и политика стамбене

изградwе, Прво оп{тејугословенско саветоваwе

о стамбеној изградwи и становаwу,

изд. Стална конференција градова

Југославије, Qубqана 1956, 1-20;

Програм стамбене изградwе, И конгрес

архитеката Југославије, Кореферати И,

изд. Савез дру{тава архитеката ФНРЈ,

Београд 1958, 19-34; Социологија становаwа

и индустријализација стамбене

архитектуре, Архитектура урбанизам,

бр.2, Београд 1960, 31-33; Дру{твени

простор као предмет нау~ноистра`ива~

ког рада - Спациум, Савремене урбанисти~

ке теме, изд. ИАУС, Београд

с.д. (1965), 45-63; Прилог систематизацији

материје нау~но - истра`ива~ког

рада у области архитектуре и урбанизма,

Саоп{теwа ИАУС, Београд 1966, 4-

15; (и Ранко Радови}) Основи техни~-

ког изгра|иваwа земqе са коментаром

Ранка Радови}а, Саоп{теwа, изд. ИАУС,

св.10, 11-29; Развој простора qудског

`ивота и архитектонско урбанисти~ке

науке и стварала{тва, Саоп{теwа, изд.

ИАУС, св.10, 33-38.

   Зоран Маневи}, Мацура, изд.Савез

архитеката Србије, Београд с.д. (1984).

  Изло`ба, 1958, 92; Изло`ба, 1964;

Изло`ба, 1968; Мамбријани, 1969, 156;

Маневи}, 1972, 27 - 28, 30, 38; Горди},

1972, 136; Белоусов, 1973, 116-117, 122;

Митрови}, 1975, 11, 96-99; Стојанови},

Мартинови}, 1978, 20, 44, 47, 51, 112-113,

122, 129-133; ЛЕЈ, 1987, 229; Миленкови},

1987, 57; ЛЕЈ, 1987, 229; [траус,

1991, 23 - 24; Брки}, 1992, 65 - 66, 68, 76,

126 - 131, 168, 184; Маневи}, 1997, 77.

  Qуби{а Стојкови}, Неимари Београда,

Глас, Београд 1.5.1950, 5; Андреја

Мари}, Архитект Милорад Мацура, Саоп{

теwа ИАУС, бр.8, Београд 1979, 55-

59; Зоран Маневи}, Милорад Мацура.

@ивот посве}ен архитектури, ИТ Новине

28.11.1983.