dse

 

 

 

 

 

 

 

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

 

БРКИЋ Алексеј  (1922, Кикинда - 1999, Београд)

Студирао у Београду (1940-48). Запослен у Пројектантском заводу Србије (1949-52). Основао архитектонски биро “Инвест пројект” (1953-57), биро “Обелиск” (1957-63), биро “Врачар” и “Београд биро”. Самостални аутор до пензионисања.

Дела Алексеја Бркића, његове бројне скице и цртежи са широким распоном тема, од света духовних симбола до света техничких машинерија, његови пројекти и изграђени објекти, есеји и списи теоријског карактера, сва његова разноврсна дела прожета су једном заједничком цртом: интелектуализмом који ужива да читаоца или посматрача ухвати у замкама збуњујућих ирационалних обрта унутар једне рационалне, хладне и савршено целовите опште композиције.

Једна школска зграда, чији су низови учионица поређани тако да са извесних стајалишта личе на читав један минијатурни град, једна стаклена коцка изрешетана офарбаним парапетима, један класични солитер уврнут уз помоћ троугластих балкона као какав џиновски завртањ, све те интелектуалистичке игре потпуно одговарају бурним сменама бројних антиномија, затворених у фокнеровски равним, дугим пасажима Бркићевих текстова.

Да би се разумела ова наклоност ка ексцесном, мора се заћи у тумачења особина личног карактера аутора, а ова нас истраживања по правилу воде - ако је веровати психолозима - у најранија животна искуства.

Алексеј Бркић је рођен 1922. године као прво од два детета капетана Бркића, солунског ратника који се по окончању рата задржао у Кикинди, и Олге Таназевић - Штајнер, полу-Српкиње, полу-Немице, чија је мајка, опет, била Енглескиња удата у Аустрији. Мешовити брак Бркићевих се убрзо распао, па је бригу о деци углавном преузела бака, Ann Steiner, која је уз матерњи енглески знала још само немачки језик.

У ову мултинационалну атмосферу умешао се и кум, пуковник Судаков, који је детету на крштењу наденуо руско име Алексеј, због чега, вели духовито Бркић у својим сећањима, “понекад ни сам не знам како се зовем: Алекса, како су ме дуго година звали, Алексије, како су ме прозвали попови, или Алексеј”. Тако је мали Алексеј свој живот започео као странац у сопственој земљи, са руским именом и немачким и енглеским матерњим језиком.

У Београд је Бркић дошао 1936. године, после полу - матуре. Ту је завршио гимназију бавећи се понајвише математиком. Уз прву љубав, математику, ускоро се појавила и друга љубав, сликарство. Колебајући се између ове две љубави, Бркић је изабрао трећу - архитектуру, па се пред сам Други светски рат уписао на Архитектонски одсек Техничког факултета, заједно са Богданом Богдановићем (кога је познавао одраније), Аљошом Јосићем, сином сликара Младена Јосића, Михајлом Митровићем, Радетом Томићем, Бранком Веселиновићем, Олгом Дивац и - Катарином Амброзић, која се после рата определила за студије историје уметности.

Међу факултетским наставницима Бркића је, као и многе његове колеге, фасцинирао Милан Злоковић. Биће да је продуховљени функционализам био тајна Злоковићеве харизме Остали наставници везивали су се, сваки на свој начин, за три “моћне силе” које је Бркић запазио већ на студијама и сматрао их “великим опасностима”. Ове три “моћне силе” Бркић у својим сећањима дефинише као “грађевински традиционализам, (ортодоксни) функционализам и - социјалистички реализам”. “То је био обруч - вели Бркић - из кога смо се ми, опредељени за револуционарне   промене, извлачили”. “Та борба”, бележи Бркић даље у својим сећањима, “била је за мене тежа него сва она страховања за време окупације. Јер, код младих људи, борба за идеје и утемељавање идеја често је значајнија него борба за квалитет живота”.

Бркићев отпор према грађевинском традиционализму и ортодоксном функционализму био је темељан, дуготрајан и плодоносан. У овом отпору, према Бркићевом сопственом признању, значајну улогу имало је дружење са Богданом Богдановићем. Краткотрајни рат са “трећим злом”, соцреализмом, Бркић је, међутим, повео и окончао сам, захваљујући Мати Бајлону који је у једном закривљеном зиду, у Бркићевом дипломском раду, видео “израз најцрњег формализма”, {то је, иначе, био термин којим су присталице соцреализма означавали све што им се није допадало).

Потом је Бајлон, као велики заговорник соцреализма у то време, почео да развија тезе Жданова, Павлова и других, а Бркићу је било најтеже што је као дисциплиновани ученик морао да оћути.

Са друге стране, изгледа да борба са соцреализмом, и за Бркића, и за читаву његову генерацију, уопште није представљала неку озбиљнију тешкоћу. Бројна су сведочења да текстове, које су у то време, крајем четрдесетих и почетком педесетих година, у стручним гласилима и дневној штампи објављивали Братислав Стојановић или Бранко Максимовић, нико од студената није ни читао ни уважавао. Злоковићев рационални однос према помодним променама идејних обележја архитектонских дела, Добровићево искрено одушевљење за модерни покрет, његова опијеност улогом савремене архитектуре у друштвеном прогресу, чинили су се тадашњој интелектуалној омладини привлачнијим од затвореног круга архитектуре “националне по форми и социјалистичке по садржају”.

Ни борба са грађевинским традиционализмом, са којим се морао срести одмах по довршењу студија, није у Бркићевим сећањима оставила дубљих, поготово не горких трагова, као она епизодна и краткотрајна борба са соцреализмом. “Планским распоредом кадрова” Бркић је убрзо по окончању студија био смештен у Пројектантски завод Србије, као шеф једне од група архитеката, а овај положај му је омогућавао да се без посредника бори са нормативима из грађевинских приручника и оним, у то време значајним, нормативима које су прописивали шефови на свим нивоима грађевинске хијерархије.

Упркос лако стеченом положају шефа пројектантске групе, упркос чињеници да су у то време инвеститори опседали архитекте и буквално им скидали цртеже са стола, период између 1949. и 1953. године у Бркићевим сећањима је замагљен. Дела настала у ово доба он сматра отуђеним, “неки индустријски објекти у фабрици Змај у Земуну, нешто у индустријском комплексу Колубара, неки домови културе”, нешто што није ни видео у реализованом облику, нити је имао прилике да прати неминовни процес разграђивања, дограђивања, промена које у реализацији пројеката ове врсте изазива стални развој технолошког процеса.

У ова најранија Бркићева дела, која се могу сматрати уводом у његову пројектантску каријеру, убраја се и једна стамбена зграда на Дунавском кеју у Новом Саду. Прави почетак каријере означава, међутим, зграда Инвест - импорта (касније познатија као зграда Хемпра) на Теразијама у Београду.

Зграда Инвест - импорта компонована је по узору на пост - миисовске моделе, што као метод, у то време, није био усамљен случај. У непосредној близини Владета Максимовић је своје објекте (“Југословенска књига”, “Инвест банка”) компоновао по угледу на корбизијанске моделе.

У оба примера, оно што се најпре запажа јесу одступања од ропског подражавања узору. У Максимовићевим објектима, може се претпоставити да су одступања била мотивисана оном трајном особином српских архитеката која, у суштини, проистиче из колективног менталитета и своди се на немогућност да се дисциплиновано преписује узор. У Бркићевом случају, према сведочењима аутора, до одступања од Миисовог модела дошло је свесно, више као отпор ортодоксном функционализму, чији је најпотпунији представник, по Бркићевом мишљењу, управо Миис. Овај отпор мање је изражен у композицији дворишне фасаде, чија се структура може поредити са структуром Штерићкиног “Енергопројекта”, а више у структури главне фасаде према Теразијама, која је делом “урамљена” снажним оквиром и на којој један асиметрично постављени балкон израња из стакла.

Зграда Инвест - импорта била је публикована, излагана, била је предмет опште пажње бројних пролазника, а стаклена фасада у мермерном оквиру, попут урамљене слике, постала је крајем педесетих и почетком шездесетих година један од извора маниристичких реплика, нарочито у делима Мике Јанковића.

У исто време, средином педесетих година, рађа се и друго значајно Бркићево дело, зграда Гимназије у Улици војводе Степе у Београду, објекат који се по основној идеји везује за сасвим другачија идејна полазишта и који је неправедно заборављен остао у сенци осталих Бркићевих дела, све до наших дана.

Ако је зграда Инвест - импорта једна од могућих варијаната Миисових формула, онда се за Школу на Вождовцу може тврдити да је саздана на основама старије, па и историјски значајније функционалистичке школе мишљења, на искуствима Гропијусовог Баухауса. При томе се, пре свега, мисли на разуђену композицију волумена, на различити третман појединих делова школског организма, трактова са учионицама, заједничких просторија, фискултурне сале.

Али, као и у случају Инвест - импорта, разлике у односу на предложак, на Баухаус као функционалистички модел школског објекта, и овде су видљиве. У моделу Баухауса Зигфрид Гидион је запазио елементе транспарентности, које је повезао са основама савремене кубистичке уметности, преклапање планова посматраних са различитих стајалишних тачака. Планови који се на тај начин симултано читају, постају нужно разграђени и прелазе у домен апстрактног мишљења. Ту више нема литературе, нема никакве приче, зграда престаје да буде део стварног, природног амбијента.

У Бркићевој интерпретацији разбијеног волумена школског објекта нема транспарентности, делови грађевине су независни једни од других, па чак и исти по функцији делови грађевине, трактови са учионицама, поређани су по дубини тако да стварају утисак о минијатурном граду подигнутом на врху брда, у коме на сасвим традиционални начин куће сличног или истоветног облика извирују једна изнад друге.

Тај чудни спој апстрактног функционализма и симбола везаних за духовне особине стварног амбијента карактерише Бркићево главно дело, зграду Социјалног осигурања у Немањиној улици у Београду. Већ је више пута запажано да бојени парапети унутар ове миисовски хладне стаклено - челичне коцке имају за циљ стварање празничне атмосфере, када се у српским градовима износе кроз прозоре теписи са геометризираним шарама.

“То је асоцијација” - бележи Бркић у својим сећањима, “која је потекла из једне лепе Лењинове опаске када је у расправи са анархистима, који су хтели да направе споменик Марксу тако да седи на слону, или су хтели да обоје лишће у дрворедима, стално инсистирао да улица треба да буде празник за очи”.

Боја се појављује у парапетима “генералске зграде” у Булевару краља Александра у Београду, Школи у Земуну, кулама на Каленићевој пијаци у Београду. Порекло боје у Бркићевим делима старије је од његовог боравка у Америци (1960), када је ближе упознао Рајтове грађевине и био одушевљен индијанском архитектуром или дизајном њиховог текстила, уметношћу старих Индиоса пореклом из различитих цивилизација.

Боравак у Америци само је потврдио Бркићеве слутње да монохроматска архитектура пати од велике бољке потпуне артифицијелности у природи, која никада није монохроматска. То је био стварни тренутак када је Алексеј Бркић био у могућности да помири своје ране наклоности према апстрактном геометризму Миисових стаклено - челичних структура, које су се тако лепо слагале са његовим наклоностима ка математичким спекулацијама, и релативно касно откривеног Рајтовог “органског” функционализма, који га је морао подсећати на, такође, ране склоности ка сликарству.

На жалост, сва Бркићева главна дела или су већ била изграђена, или су била конципирана пре боравка у Америци. У делима насталим непосредно после боравка у Америци, Пословној згради у Његошевој улици, Дому културе у Улици Божидара Аџије у Београду, као и у нешто каснијем нереализованом комплексу Електродистрибуције у Новом Београду, евентуални утицај Рајтових дела тешко се препознаје. Бркићев стамени лични карактер, у коме видимо највећег кривца што је пре навршене педесете године живота био принуђен да напусти градитељску средину, у којој је готово немогуће опстати без сталних компромиса и уступака, истовремено је заслужан за стаменост његовог архитектонског израза. Лака нерегуларност волумена или зида, особена црта коју је при одбрани дипломског рада Бајлон назвао “изразом најцрњег формализма”, провлачи се у разним варијантама све до пројекта комплекса Електродистрибуције у Новом Београду, понекад као закривљени волумен, као забат који напушта правоугаону схематичност основе, као еркер агресивно пружен у слободни простор.

Фасадни растер, заснован на прецизно утврђеним односима пуног и празног, као и на снажном контрасту мрко бојене браварије и светлих зидова, такође је једна од сталних конститутивних честица његовог градитељског дела. Најзад, неочекивани, често шокантни склоп различитих облика и материјала, који смо приметили у његовом најранијем значајном делу, згради Инвест - импорта на Теразијама, наставља се у троугластим балконима објеката на Каленићевој пијаци, постављеним искључиво из обликовних разлога, никако функционалних у уобичајеном смислу.

У свим овим нерегуларностима, снажним контрастима, шокантним склоповима, има јединствене конзистентности која Бркићева дела одваја од опуса романтичара, у којима су тешко схватљива лутања, литерарни подтекст, одлажења у дубину историје и висине неконтролисане маште, најчешћа појава.

Бркићева животна борба са апстрактним, ортодоксним функционализмом била је ограничена забранама које је сам себи изрекао, у односу на историцизам, у односу на литерарна маштања. Историцистички детаљ, који можемо приметити у облику стамбених павиљона Хотела у Новој Вароши (1955 - 58 и 1965 - 68), близак фолклористичкој школи градитељског мишљења, или литерарни садржај који смо приметили у осликаним парапетима зграде Социјалног осигурања, чиме се овај објекат битно удаљава од постмиисовског таласа “архитектуре стакла и челика”, представљају изузетна прилагођавања особеностима културе тла.

Бркићево место у српској архитектури новијег доба је изузетно. Оваква оцена  више пута је поновљена. Најпре се у каталогу изложбе “Српска архитектура 1900 - 1970” Бркић (уз Богдановића) види као један од протагониста интелектуалне авангарде какву српска архитектура, пре њих, никада није познавала. Богдан Богдановић, у изузетно топло писаном кратком есеју поводом ретроспективне изложбе Бркићевих дела (1972) карактерише његов уметнички лик терминима “чврстина” и “одређеност”. Урош Мартиновић у књизи “Београд 1945 - 1975” запажа “да је његовој (Бркићевој) личности уметника и интелектуалца далека догма у архитектури”. Најзад, Михајло Митровић такође утврђује Бркићев изузетни положај констатацијом да је његова зграда Општине Врачар “представљала (1958 - 60) крупан авангардни корак у развоју српске архитектуре”.

Место изузетно и - усамљено. За разлику од Богдановића, чија се градитељска мисао, изражена најчешће методима пејзажисте или скулптора, препознаје као део укупне српске романтичне градитељске традиције, Бркићев спој рационалног и ирационалног у облику интелектуалне конструкције потпуно је стран српској архитектури, која је сва саздана на осећањима, мање на разуму, у којој су модификације поредложака спонтана потреба, а само изузетно, као у Бркићевом делу, промишљена намера.

З. Маневић

Остала дела: Стамбени блок у Ул. Саве Ковачевића у Београду (1957-59); Стамбени блок у Јовановој ул. у Београду (1958-59); Основна школа у Земуну, 1960 - 62.

Библ.: Простор и форма, Младост, Београд 1952, 269 - 275; Задатак путника, Архитектура урбанизам, бр.16, Београд 1962, 42-43; Одлазак зида, Архитектура урбанизам, бр.27, Београд 1964, 39; Идејне основе београдске архитектонске школе, Урбанизам Београда, бр.38-39, Београд 1977, 36-40; Цртачи и волшебници, Архитектура урбанизам, бр.80-81, Београд 1978, 68-70; Инверзије дијалектике облика I-VIII, Изградња, Београд 1978-79; Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930 - 1980, Београд 1992.

Основна лит.:   Зоран Маневић, Бркић, изд.САС, Београд (1991)

Општа лит.:  Изложба, 1958, 90, 96; Изложба, 1964; Изложба, 1968; Маневић, 1972, 30, 31, 38, 79; Гордић, 1972, 131; Белоусов, 1973, 175; Митровић, 1975, 11, 12, 44-49; Стојановић, Мартиновић, 1978, 112, 162-164; ЛЕЈ, 1984, 196; Миленковић, 1987, 47; Миленковић, 1988, 242; Штраус, 1991, 23-24; Бркић, 1992, 39, 52 87, 117-125, 132, 144-153, 326; Маневић, 1997, 77.

Остала лит.:  ...,Нове школске зграде биће лепше од досадашњих, Политика 14.3.1954, 8; ...,Теразије број осам - пројект нове савремене и лепе зграде, Београдске новине 26.3.1954, 4; ...,У чему је спор. Истина о Инвест - Импорту, НИН 24.2.1957, 5; ...,Каленић пијаца један од будућих центара Београда, Политика 21.7.1958, 7; ...,Десетоспратница без степеништа, Политика 29.12.1960, 8; Димитрије Маринковић, Зграда “Енергопројекта”, зграда Социјалног осигурања, Архитектура урбанизам, бр.8-9, Београд 1961, 56-58; Ђорђе Петровић, Београдске фасаде, Политика 18.2.1962, 17; Зоран Жунковић, Неуобичајеност, полихромија и динамика. О новој згради среског Завода за социјално осигурање, Мозаик, бр.2, Београд 1962; ...,Данас свечано отварање нове зграде НУ “Веселин Маслеша”, Политика 12.12.1965, 13; ...,Народни универзитет "Божидар Аџија" у новој кући, Политика 21.1.1966, 10; Милан Митровић, Три куле на Каленића пијаци, НИН 18.12. 1966, 9; Зоран Маневић, Архитектура Алексеја Бркића, Уметност, бр.13, Београд 1968, 72-83; Д.Симеоновић, Изложба архитекте Алексеја Бркића, Архитектура урбанизам, бр.67, Београд 1972, 53; Слободан Ристић, Алексеј Бркић, Уметност, бр.31, Београд 1972; Зоран Маневић, Време обнове, НИН 9.7.1972, 48; Коста Васиљковић, Прва ласта, Вечерње новости 28.7.1972; Стане Станич, Како и за кога градимо, НИН 4.3.1973, 39-41; Дарко Вентурини, Процес синтезе - друштвена акција. Преломни тренутак у Врњачкој бањи, Човјек и простор, бр.1, Загреб 1978, 16-17; ...,Бркић Алексеј, Билтен УЛУПУДСа, бр.6, Београд 1981; Сима Миљковић, За заштиту права аутора, Форум, изд. САС, бр.8, Београд 1992; Александар Миленковић, Огледало "Београдске школе", Политика 26.9.1992, 14; Александар Миленковић, Знакови у камену, Кошава, бр.15, Вршац 1994, 68-69.