Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

БОГДАНОВИЋ Богдан (1922, Београд)

Студирао у Београду (1940-50). Као студент запослен у Урбанистичком институту чији је директор био Никола Добровић, а потом на Архитектонском факултету. Добитник Седмојулске награде за животно дело (1976). Члан САНУ (1970 до оставке 1981). Активно учествовао у политичком животу (Градоначелник Београда, 1982 - 86, члан ЦК СКС до Осме седнице СКС, када се разилази са новим руководством и емигрира из земље). Од 1992 борави у Бечу.

Харизма Богдана Богдановића сада је део историје, као и многе друге харизме. Прво што страда када се харизма пресели у историју, јесте апологетско прихватање свега што је харизматична личност градила током трајања харизме. Потом следи некритичко разграђивање лика и дела харизматичне личности. И најзад, када се узбуркано клатно историје уравнотежи, дело се раставља од свога творца и наставља да живи сопственим животом. Тек онда, могућа је трајна процена вредности једног дела.

Скулптор или архитекта? Дилема коју је Богдан Богдановић током читавог радног века успевао да држи отвореном, назначена је већ на самом почетку његове каријере, када га је ликовни критичар Миодраг Б. Протић, на основу анализе два дела (Јеврејског споменика у Београду, 1952, и Спомен комплекса у Сремској Митровици, 1960) уврстио међу значајне српске скулпторе. Том приликом Протић је у једном кратком, језгровито писаном есеју (Савременици II, 1964, 263) оцртао и карактеристике Богдановићевог уметничког лика. Према Протићевом мишљењу, битна особина “његове (Богдановићеве) индивидуалности је синтеза класичног и модерног”, преломљена кроз искуства надреалиста, са којима су се годинама дружили и он и његов отац, књижевник и управник Народног позоришта у Београду, Милан Богдановић. Опет по Протићу, “од надреализма је (Богдановић) наследио укус за романтизам своје врсте” као и “разумевање за оно нарочито зрно генијалности које кич често садржи у себи”.

Протић је добро схватао Богдановића, описујући готово идеални лик уметника постмодерног доба, који надреализам види пре као увод у будућност, него као рецидив прошлости. Богдановићева дела сасвим личе на надреалистичке спонтане маштарије, али док су се надреалисти у свему ослањали на подсвест, тумарају}и по том “предсобљу свести”, Богдановић методом строго контролисане спонтаности изврће капителе, пресеца капије, у зидове уграђује лажне археолошке налазе, делове ваза и амфора, пламен или цвет имитира гвожђем и бетоном, градећи сценографију у којој поново естетика односи превагу над функционалистичком етиком.

Нашавши се у улози пионира у једној новој, неистраженој сфери грађења меморијала, удаљених од соцреалистичких модела бораца - бомбаша, удаљених од важећих канона које је прописивала тоталитарна власт, као петао који се прибојава да ће прераним кукурикањем себи уврнути шију, Богдановић се вазда јавно декларисао комунистом, научником и књижевником, архитектом и урбанистом, отклањајући на тај начин пажњу са праве природе својих меморијала.

Екстравагантна личност, у улогама којима је прирођена егзалтираност и егзибиционизам, нарочито у сфери политике, као прави аматер чинио је бројне грешке које му савременици никако нису могли да опросте и које ће тек из неке временске перспективе вероватно сасвим избледети пред оним у чему је стварно био мајстор, пред његовом необичном вештином у обликовању пејзажа, у вајању и постављању скулптура или архитектоничних облика у слободном простору.

Богдановићева дела садрже облике веома различитог порекла. Ипак, међу свим његовим делима могуће је запазити и неке заједничке особине. Заједничка им је тежња да комуницирају са пејзажом, да подсете на ликовну културу тла и да емитују извесно симболошко значење. По томе би се његова дела могла најпре окарактерисати као надреалне представе реалног физичког и духовног окружења.

Богдановићева “нова формула меморијала” нема никаквих веза са дугом традицијом фигуралних споменика, али ни са оним силним апстрактним, геометризираним двозупцима и трозупцима који су током педесетих година симболизовали “братство и јединство” југословенских народа. Богдановићева дела су слојевита, сва су пријатна за око, у њима увек постоји и једна успутна прича која апстрактну игру облика боји шармом сентименталних сећања.

Уз то, Богдановићева дела карактерише и класична трочлана композициона схема, чији је најчешћи резултат “драматична монументалност”, како то Протић формулише, извесност резултата која се не би могла ни замислити без пуног поштовања правила развијања драмске радње, чија су прва три стандардна елемента: експозиција, заплет и кулминација. Ваља се подсетити шта смо у овој области имали пре појаве Богдановића. Осим већ наведених соцреалистичких фигуралних и нефигуралних стандардних представа о меморијалу, далека историја оставила нам је у наслеђе стећке и крајпуташе, или оне духовито обликоване надгробне крстаче по сеоским гробљима, пуне симболичких записа.

Међу школованим уметницима, јединим правим Богдановићевим претходником могао би се сматрати Момир Коруновић, чији су бројни меморијали досегли свој завршни израз у монументалној Спомен - костурници на Зебрњаку. Али, о свему томе Богдановић као да није претерано водио рачуна. Поређења неких Богдановићевих дела (Штип, 1974, Бела Црква, 1971) са стећцима или крајпуташима била би веома натегнута, а крстача, једноставно, нема нигде у Богдановићевим делима, као што нема ни петокраке звезде. Тежећи да се представи као родоначелник “нове формуле меморијала”, Богдановић се чувао да га неко не препозна као настављача скромне домаће традиције. Традиција је требало да почне од Богдановића и он је са нескривеним задовољством посматрао како се иза сваког од његових меморијала множе епигони који су ову формулу преписивали, најчешће не разумевајући њену суштину.

Кључ за одгонетање Богдановићеве “нове формуле” присутан је већ у најранијем делу, Јеврејском споменику из 1952 године. У формалном погледу композицију граде три елемента: приступна алеја, две монументалне плоче и светилиште. У сва три елемента уграђена је прича о старини, мудрости и духовности. У зидове прилаза уграђени су фрагменти фасадне декорације сакупљани из грађевинског шута. У новом аранжману они добијају симболошко значење, баш као што и неуредно сложене гранитне елементе монументалних плоча читамо као мудрост старих закона. И, најзад, светилиште са јасно препознатљивим симболима духовног бића јеврејског народа. Дело је засновано на класичној градацији утисака (дугачки прилаз, снажне плоче, тајанствено светилиште) као и наоко спонтано обликованим детаљима, засновано је на имитацији несавршености, у чему и јесте суштина стварног живота.

У Сремској Митровици приступ је широк и раван, каква је и панонска равница која некрополу окружује у недоглед. На улазу у комплекс постављена је драматично распукла џиновска амфора (силна увећања једноставних облика су један од темељних принципа у грађењу меморијала) а потом се пружа невелики и савршено уређени град мртвих, који организацијом простора и обликом могила прича далеко више о прохујалим цивилизацијама него што метални пламенови на врховима сведоче о “ватри револуције” у којој су невино сагорели најбољи српски синови и кћери.

Током прве половине шездесетих година Богдановић је довршио своја најзначајнија дела, некрополе у Прилепу (1961) и Мостару (1965), спомен комплексе у Крушевцу (1965) и Јасеновцу (1966). Скоро истовремена појава ових дела донела је аутору бројна домаћа и инострана признања, изнела га у сам врх српског градитељства, а он сам је, уз помоћ критичара, поверовао да његова дела имају космолошко значење, да је овом тетралогијом, на свој особени начин, у духу спојио четири праелемента, ваздух и камен, земљу и воду.

Пошто су се утисци временом слегли, после протеклих неколико деценија, нестају замке раних процена, у којима заводљива еуфорична открића иду испред разумних закључака. Да ли нам, дакле, и данас Богдановићева дела још увек изгледају ближа космосу и Богу, него нашим домаћим крајевима и људима?

Одговор на овако постављено питање неминовно уводи Богдановића у реалне историјске координате из којих, упркос упорној индоктринацији околине, није успео да побегне. Са данашње временске дистанце, ова четири заиста монументална дела, смештена у четири различита миљеа, духовна и физичка (Прилеп, Крушевац, Мостар, Јасеновац) садрже снагу симбола, али природа ових симбола није апстрактна и космолошка, већ веома конкретна, лако препознатљива и овоземаљска.

Симболи су уклопљени у причу. Зар би неко превртао земљу, копао ровове, откидао од брда, да нема у томе литературе, да нема приче која оправдава сав тај големи људски напор! Временски оквири ове приче могу бити миленијски, садржај може бити бајкослован, али је чврста веза са локалним пејзажом и локалном културом тла оно што причу чини веродостојном, што везује за себе душу посматрача.

У Прилепу, посетилац се прикрада споменику завојитим путељком да би наједном, на пропланку, према небу и драматичном пејзажу, избразданом тектонским променама, открио махниту игру жена - врачева у чијим се маскама меша пагански презир према култури класичног света (наопако окренути јонски капители) са обожавањем гротескних представа људи и животиња.

Зар то није типична сцена из далеке духовне историје Балкана, чему без сумње доприноси и једна “мушка” фигура, са фесом, која стражари над простором више као успомена на вековне утицаје оријенталне цивилизације.

Крушевачким пејзажом доминира плодна и равна земља, ораница, плодна црница, из које сељаци, када мало дубље заору, извлаче на видело дана понеког немог сведока историје. У крушевачки пејзаж мора се утонути да би се открила његова скривена драматичност. И то је Богдановић и урадио. Уз помоћ замашних земљаних радова издубљени су ровови, подигнута брдашца. На крају комплекса ископан је један релативно дубоки кратер из кога истиче низ стилизованих крила, израђених на начин уобичајен у овим крајевима, од грубог камена, ишараних апстрактним записима. Кроз читаву композицију проткана је литерарна подлога, у свему је видљива и једна прича. Према сведочењу самог аутора крила симболизују борце који се пењу пут југа, пут сунца. У складу са метафоричном визијом “далеког сунца” (у време грађења крушевачког споменика Богдановић се још увек присно дружио са Добрицом Ћосићем), тај кључни мотив присутан је и у облику улазне “капије - сунца”, позајмљене са Истока, као и у старом млинском камену, који уз то нуди причи и додатни привид реалности, као сведок стварне историје. Та мешавина маште и стварности, уз наглашено присуство пејзажа, јесте сва тајна Богдановићеве “нове формуле меморијала”.

У Јасеновцу, метафорична порука “каменог цвета” свима је јасна, и она не потиче из историје, или културе тла, као у осталим Богдановићевим делима, већ из политичких потреба тадашњег владају}ег режима. Обнова сећања на јасеновачки логор и геноцид над српским народом била је једна од табу тема током читавог послератног периода. Отуда се и спомен обележје постојању овог логора није смело везивати за било коју нацију, културу или веру. Јеврејски споменик у Београду сваким елементом композиције подсећа на јеврејски народ, јасеновачки споменик ничим не подсећа на српски народ.

Архитектонски стилизовани цвет, присутан у разним облицима и у свим претходним студијама Спомен комплекса, доминира над пејзажом у коме има управо више идиличног него страхотног. Да није железничких прагова који нас као “остаци стварности” подсећају на пут којим су довођене жртве, био би то споменик не само хришћанском праштању, које карактерише менталитет српског народа, већ и удворичком забораву.

Спомен комплекси у Прилепу, Крушевцу и Јасеновцу могу се, како је то Протић наговестио, класификовати као дела скулптора у уметнички обликованом пејзажу. Мостарски спомен комплекс је једини, у читавом Богдановићевом опусу, који у себи садржи све одлике архитектонског метода.

У предивном граду Мостару све је од камена: и околни пејзаж, и надалеко чувени мост, и куће. У Мостару меша се прецизност окцидента са нехајем оријента, равне камене фасаде кућа издижу се насупрот чаршијским ћепенцима и џомбастим, калдрмисаним улицама. У Мостару свако је чудо могуће саградити а да се целина не поремети, све се уклапа у тај конгломерат природе и остатака различитих култура, па чак и Хотел на обали Неретве, прави пример аустријског колонијалног кича.

Једино што градитељ мора да учини у тако сложеном организму какав је Мостар, јесте да се избори за своје градилиште, чак и по цену да га откида од каменог брда. А онда, када освоји своје место под сунцем, онда може да постави своје зидове, степеништа, капије, своју урбану сценографију.

Мостарски Спомен комплекс прави је град у граду. Пошто се прође поред стилизованих представа чудовишта - чувара града, дугачким завојитим путем улази се у урбани амбијент, међу зидове са капијама, обликованим на оријентални начин, кроз које се прилази слојевитом, прецизно уређеном медитеранском спомен - гробљу. Тај средишњи део композиције надвишава сцена са зодијачким кругом у средишту и светилиштем из кога уместо ватре истиче вода.

Вода а не ватра, живот а не смрт, то је основна филозофема коју Богдановић непрекидно понавља и то је истовремено и основна морална дилема пред којом се аутор нашао. Бежећи од грубих представа мучења и смрти, сумњичав према хероизму, како индивидуалном, тако и колективном, неосетљив за конфесионалне и националне духовне оквире, Богдановић се предао слободном лутању кроз простор и историју, као вук самотњак који и не слути да нема излаза из зачараног круга реалног живота, да ће сва лукавства, вешто избегавање замки, сву радост живота у пуној слободи уништити смрт у једној јединој злокобној секунди.

Богдановићева дела, и ова која сматрамо најзначајнијим, и она која чине потпунијим његов богати опус (спомен комплекси у Лесковцу, 1971, Белој Цркви, 1971, Косовској Митровици, са Д.Младеновићем, 1973, Књажевцу, 1971, Чачку, 1980, Вуковару, 1980, Попини код Врњачке Бање, 1981 и др.) утицала су на развој српске архитектуре у шездесетим и седамдесетим годинама. У широком кругу Богдановићевих тадашњих пријатеља, током шездесетих година, разбијани су окови модернистичког функционализма. Богдановић је први јавно обраћао пажњу на вредности орнамента у архитектури, писао и залагао се противу “машина за становање”.

Мандићево декоративистичко обликовање партерних слојева ужичког Трга
под директним је Богдановићевим утицајем, као и Митровићево аплицирање декоративних елемената на зидове Царинарнице у Ђевђелији.

С друге стране, сви који су Богдановића пратили у стопу, који су преписивали његове формуле, слушали га беспоговорно или некритички прихватали његов морални став, credo “вука самотњака”, или су набасали на непробојне зидове, или су остали у тамним вилајетима депресивних разочарања. Једном Богдановићу средина је могла да додели сва најзначајнија јавна признања и да му потом дозволи поигравања са титулом академика, поигравања са обликовањем нове архитектонске школе, експерименте са животним навикама људи у велеграду или јавна кокетирања са србомрсцима. Све се једном Богдановићу може опростити, али не и неком другом.

Да ли ће Богдановићево дело надживети свога харизматичног творца? Одговор је беспоговорно потврдан. При томе се не мисли на његово политичко дело, дуго и верно служење комунизму, све док се из осећања личне повређености није преобратио у комунистичког дисидента, у касним годинама живота. Исто тако се не мисли на његово књижевно дело, оно које је по роду најближе научној фантастици, као и оно које је настало у емиграцији, блиско политичком реваншизму. Мисли се на меморијале, за које заиста није имао правих предложака и који се после Богдановића више не могу стварати на формули коју је он својим делима исцрпео. Они који у будућности буду зажелели да се баве меморијалима, било скулпторског или архитектонског порекла, мораће да измисле нешто друго, неку другу формулу.


З.Маневић


Остала дела: Споменик стрељаним родољубима у Јајинцима (1958, конкурсни пројекат); Спомен гробље бораца стрељаних у окупираном Београду на Новом гробљу у Београду (1959, Б. Богданови}, С.Личина); Реконструкција виле краљице Наталије на Плавинцу код Смедерева (1961); Реконструкција центра Прилепа. Главни друштвени центар (1962, урбанистички пројекат); Симболична некропола у Лесковцу (1971); Споменик почетку устанка у Белој Цркви (1971); Споменик историји борбе за ослобођење 1804 - 1945 у Књажевцу (1971); Споменик револуцији у Косовској Митровици (1973, са Д,Младеновићем); Адонисов олтар у Лабину (1974); Партизанска некропола у Штипу (1974); Некропола жртвама фашизма у Травнику (1975); Споменик палим борцима револуције у Власотинцу (1975); Споменик слободе на Јасиковцу код Иванграда (1977); Меморијални парк Дудик у Вуковару (1980); Спомен парк борбе и победе у Чачку (1980); Спомен парк на Гаравицама у Бихаћу (1981); Спомен парк “Попина” код Врњачке бање (1981); Спомен комплекс у Клису код Сплита (1988, срушен 1995).

Библ.: Мера човека, Књижевне новине 2.2.1952, 5; Цивилизација машинизма или биотехничка цивилизација, Књижевне новине 29.3.1952, 9; Вредност орнамента, НИН 10.06.1956, 8; Машином или руком, НИН 19.8.1956; О постављању споменика, Дело, Београд 1956, 1270 - 1282; Мали урбанизам, Београд 1958; Залудна мистрија, Београд 1963 (друго изд. Загреб 1984); Урбанистичке митологеме, Београд 1966; Магија и архитектура, Уметност, бр.2, 1965, 24 - 38; Урбс & Логос, Београд 1976; Градословар, Београд 1982; Круг на четири ћошка, Београд 1986; (са Радмилом Ивековић), Есеји (епистоларни есеји), Београд 1986; Мртвоузице. Менталне замке стаљинизма, Загреб 1988; Књига капитела, Сарајево 1990; Из крајности у крајност (одговор Добрици Ћосићу), Време 5.8.1991, 20-21; Град – после утопије, Република, бр.130, Београд 16.-31.12.1995, 3-4+ илустр.; Град, разорен или убиен?, Аршин, бр.1, Скопље 1995, 44 - 45; Der Stadt und der Tod, 1995; Architektur der Erinnerung, 1995; Српска утопија. Између изгубљене Аркадије и ненађеног града, Република, 16.- 30.4.1996; Глиб и крв, Београд 2001; Град и будућност, Загреб 2001; Уклети неимар, изд. Ферал Трибјун, Сплит 2001.

Основна лит.: Миодраг Б. Протић, Богдан Богдановић у: Савременици, књ. II, Београд 1964, 263 - 265; Зоран Маневић, Богдановић, изд. САС, Београд (1991).

Општа лит.: Изложба, 1964; Маневић, 1972, 30- 33, 38, 79; Мамбриани, 1969, 175-176; Мушић, 1969, 392, 396-397; Белоусов, 1973, 6, 13, 20, 183; Митровић, 1975, 11, 36-37; Стојановић, Мартиновић, 1978, 160, 161, 168; Млађеновић, 1982, 16, 174; ЛЕЈ, 1984, 147; Маневић, 1986, 28-29; Миленковић, 1987, 25, 85, 107, 146, 153, 160, 185, 191-195, 198-206; Миленковић, 1988, 99-100, 129, 133, 140; Штраус, 1991, 37, 257; Бркић, 1992, 12, 23, 24, 64, 69, 76, 132-143, 162, 266-269, 321.

Остала лит.: Миодраг Булатовић, Богдан Богдановић: Ку}а није крлетка, фијока... Кућа је топло гнездо, НИН јануар 1956; Ото Бихаљи Мерин, Савремена монументалност, Политика 23.2.1958, 15; Раде Константиновић, Подвиг сиромаштва, НИН 26.11.1961, 10-11; Оливер Минић, Уметничка лепота Спомен - гробља, Политика 1.9.1963, 15; М.(иодраг) Максимовић, Богдан Богдановић: Ликовни израз етичких вредности нашег времена, Политика 8.9.1963, 19; Добрица Ћосић, Споменик животу, Политика 27.6.1965, 17; Живојин Турински, Сакралне грађевине Богдана Богдановића, Уметност, бр.1, 1965, 54-71; Олга Милићевић Николић, О имагинацији могиле у Крушевцу, Архитектура урбанизам, бр.30, 1965, 16-19; Михајло Митровић, Свет камена, Политика 9.1.1966, 17; М.Панић-Суреп, Отворено писмо Богдану Богдановићу, Политика 1.5.1966, 4; Зоран Глушчевић, Градитељство и ритуали, Политика 5.2.1967, 16; Зоран Маневић, Спомен гробље у Мостару, Човјек и простор, бр.3, Загреб 1967, 1, 6-7, 13; Олга Милићевић Николић, Сведоци револуције: камен у Мостару и вода у Јасеновцу, Архитектура урбанизам, бр.40, 1967, 5-18; Дарко Поповић, Порука о животу јачем од смрти. Уз Седмојулску награду, Политика 17.7.1976, 14; Алексеј Бркић, Цртачи и волшебници, Архитектура урбанизам, бр.80-81, 1978, 68-70; Зоран Глушчевић, Град, ритуали и симболи, Књижевност, бр.4, Београд 1978, 569-582; Михајло Митровић, Маузолеј у Чачку. Синтеза филозофског и ликовног стваралаштва Богдана Богдановића, Политика 12.7. 1980; Дарко Поповић, Свет чудесних облика, НИН 14.9.1980, 39-40; Пеђа Милосављевић, Неимар и дела, Политика 18.4.1981, 9; Миодраг Протић, Богдан Богдановић. Уметници академици 1968-1978 (каталог), Београд 1981, 196-200; Ђорђе Кадијевић, Постмодерна, НИН 8.8.1982; Стеван Станић, Отворени разговори: Богдан Богдановић. Између “србијанства” и космополитизма, НИН 27.3.1983, 27-30.