gft hgy

 

 

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

БЕЛОБРК Момчило

(1905, Ваљево - 1980, Београд)

Студирао у Београду (1924-30). После краћег стажирања у бироу Ђ.Борошића (1930-33), ради самостално до 1945. год., а потом у Министарству грађевина. Од 1949. је наставник на Академији за примењену уметност у Београду до пензионисања. Добитник Седмојулске награде за животно дело (1974).

Име Момчила Белобрка, једно од најпознатијих и најприсутнијих имена у нашој међуратној архитектури, везујемо скоро искључиво за стамбене објекте, мада су управо монументални објекти обележили почетак и крај његове градитељске каријере. Управо су пројекти из студентских дана (Музичка кућа, Католичка надбискупија, Црква) навели познатог међуратног ликовног критичара Драгана Алексића да Белобрка назове “јединим апсолутним и слободним талентом” међу младим српским архитектима, док је једно монументално дело настало на заласку каријере, реконструкција Југословенског драмског позоришта (некадашњег “Мањежа”) довело Белобрка у положај онога који је на делу учинио могућим раскид са тада владајућом теоријом и праксом “социјалистичког реализма”.

У међувремену, током четврте деценије XX века, Белобрк је најпре у атељеу Ђуре Борошића, а потом и самостално, пројектовао и извео импозантан низ од шездесетак стамбених објеката, међу којима почасно место припада вишеспратницама у Светогорској улици, као и на угловима Доситејеве и Добрачине улице. Покрај улаза ових, и многих других његових објеката, посетилац ће наићи на малу мермерну плочицу са именом аутора. Можда и више од других сабораца из међуратног периода, Белобрк је ценио сопствена дела, волео их, бринуо за њихову судбину.

У погледу ликовног израза, Белобркова дела најближа су пуристичким формулама, уколико је таква оријентација у српској архитектури уопште могућа. Понегде, разуме се, и Белобрк је морао да попусти пред захтевима инвеститора или пред духом средине. Но, та очигледна “попуштања” не замагљују лик борца који је до краја остао веран изворним начелима европског рационализма из касних двадесетих година, прошавши кроз сва искушења кроз које је и српска архитектура морала да прође непосредно пре и после Другог светског рата.

Почетак четврте деценије XX века обележен је у српској архитектури великим конкурсима, од конкурса за Теразијску терасу, до конкурса за зграду Државне штампарије. Нема прецизних података о свим конкурсима на којима је Белобрк учествовао, али се зна да је на Другој изложби Групе архитеката модерног правца излагао два своја конкурсна рада. Могуће је да су то управо била два рада са конкурса из 1931. године, забележена у дневној и периодичној штампи: конкурсни пројекат за зграду Железничке станице у Скопљу и пројекат за зграду Аграрне банке у Београду.

Серија скопских конкурса (центар града, Банска палата, Железничка станица) носила је у себи национално - романтичарску ноту, захтеве којима није сасвим одолео чак ни Никола Добровић, уградивши у пројекат Банске палате неовизантијску куполу. Међу малобројнима који су потпуно пренебрегли ове захтеве био је и Момчило Белобрк, који је у сарадњи са И. Динићем (о чијим каснијим делима не знамо ништа) сачинио решење које је Ђурђе Бошковић, у пригодној новинској критици, назвао “најочигледнијим и најконсеквентнијим”.

И на великом конкурсу за Аграрну банку, на коме су академска решења била прижељкивана, мада не и обавезна, Белобрк се заложио за бескомпромисни рационализам. Никаквог трага историцизма или романтизма нема у његовом пројекту. Инспирације би се могле тражити у Менделсоновим заобљеним угаоним објектима, али и то је, разуме се, само општа оријентација, никако директни предложак, поготову не копија било каквог познатог модела.

Белобрков градитељски деби била је породична градска вила у Улици Вукице Митровић (1932), порушена седамдесетих година. Настала је у доба Злоковићевих вила на Дедињу и у Професорској колонији. Али, док је Злоковић своје узоре налазио у Лосовим делима, Белобрк је усвајао опште пуристичке идеје, без одређеног предлошка. На овом маленом објекту Белобрк је применио и неке новине које до тада нису виђене у Београду, као што је “топла” веза између гараже и стана или метални прозор који се окреће око хоризонталне осовине.


Стамбена зграда на углу Његошеве и Молерове улице (1932) представља ремек-дело раног периода Белобрковог стваралаштва. У оригиналном стању, далеко више него у садашњем, будући да су у међувремену облици изгубили првобитну чврстину, објекат је представљао спој метода раног модернизма (декоративна обрада приземља, надстрешница) и истовремене антиципације метода касног модернизма (заобљена форма у поткровљу, чиста и јасна подела “пуног” и “празног”). Сличну формулу Белобрк је употребио и у стамбеној вишеспратници у Добрачиној ул. Овде су се у поткровљу појавили и велики округли прозори какве је Брашован почетком четврте деценије применио на сопственој кући у Милешевској улици, порушеној у Другом светском рату.

Најзначајније Белобрково дело је без икакве сумње вишеспратница у Светогорској улици, познатија под популарним називом “Гаража” (1938 - 40). Она представља спој утилитарног објекта, простране гараже у приземљу, и стамбене функције у спратовима. По речима Алексеја Бркића, овај објекат је био изазов за читаву генерацију послератних архитеката по беспрекорности прецизног цртежа, тоталној безорнаменталности, европском духу, без икаквог трага локалистичког романтизма.

Остали стамбени објекти, које је Белобрк градио пред Други светски рат, стамбене зграде на углу Београдске и Његошеве улице, или Доситејеве и Господар Јевремове, или узидани објекат у Француској улици, могли би се лако заменити за многе млађе, послератне објекте, па чак и оне грађене почетком шездесетих година. Угаоне лође, на пример, које је Белобрк применио на стамбеној вишеспратници на углу Доситејеве улице, биле су популарне током педесетих година. Примењивали су их многи београдски архитекти, а најпознатији примери су стамбени блокови Несторовића и Симеоновића у Булевару краља Александра.

Непосредно пред Други светски рат Белобрк је учествовао у конкурсу за зграду Братинске благајне у Улици краља Милана, објекту који је требало да садржи веома комплексни програм. Ово, као и нека друга дела, чувају се у још увек несређеној уметниковој заоставштини са малим изгледима да ускоро буду извучена на светлост дана.

У послератном периоду Белобрк се као руководилац Пројектантског бироа бавио реконструкцијама и поправкама монументалних објеката порушених или делимично оштећених у рату. Учествовао је у реконструкцији зграде Старог двора, но његова улога у овом замашном послу замагљена је улогом Драгише Брашована и Милана Минића. Тек је реконструкција зграде Југословенског драмског позоришта реафирмисала у потпуности његову предратну улогу на београдској архитектонској сцени.

Они који из старих фотографија знају како је изгледао стари “Мањеж”, академско дело Николе Краснова са краја треће деценије, схватају да се Белобркова интервенција тешко може назвати реконструкцијом: прерада је темељна и потпуна. Улична фасада, један раван декоративни пано, без икакве историцистичке орнаментације, Београђани су дуго година пејоративно поредили са чувеним “зидом плача”. Са данашње временске дистанце, рачунајући пре свега на писане и неписане регуле у доба када је дело настало, пре Дубровачког саветовања и далеко пре раскида са “социјалистичким реализмом”, визионарска Белобркова мисао мора наћи места међу светлим примерима касномодернистичке градитељске традиције.

Сличног визионарства, међутим, нема у ентеријеру Дома омладине, једном од последњих Белобркових дела. Замор, тај неизбежни сапутник уметности и уметника, савладао је на крају и немирни Белобрков дух.


З. Маневић


Остала дела: Санаторијум Пантовић у Ул. проте Матеје 31 (1931); Кућа Исака и Стеле Туви у Добрачиној 14 (1934); Кућа Косте и Лепосаве Јанковић у Добрачиној 25 (1936); Кућа Симона Романа у Добрачиној 31 (1936); Стамбена зграда у ул. Змаја од Ноћаја 14 (1936); Кућа Косте и Лепосаве Јанковић у Добрачиној 25 (1936); Кућа у Улици Добрачиној 31 (1936); Кућа Давида Финција у Француској 37 (1937); Кућа Видосаве Јовановић у Ул. Ђуре Ђаковића 4 (1937); Кућа Софије Шосбергер у Ул. Страхинића бана 74 (1937 - 38); Кућа Леона Коена на углу ул. Његошеве 19а и Београдске (1938); Стамбена зграда у Ул. проте Матеје 33 (1939); Кућа Јакоба Финција у Доситејевој 17 (1939); Стамбена зграда у Ул. Змаја од Ноћаја 14 (1939); Кућа Надежде Ристић у Козјачкој 20 (1939); Стамбена зграда на углу Пантићеве и Синђелићеве ул. у Ваљеву (1939); Кућа Обрада и Милеве Јовановић у Змај Јовиној 48 а (1939 - 40); Кућа Леона Коена и Давида Финција у Ул. Гаврила принципа 26 (1940 - 41); Споменик Црвеноармејцима у Ритопеку (1946, М. Белобрк, Б. Крстић); Аутобуска станица “Ласта” на Ташмајдану (1946).

Библ.: Проблеми савременог театра. Реферати за Прво саветовање архитеката и урбаниста Југославије, Београд 1950, 147-152.