АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИС ИЗ 2017 ГОДИНЕ

Рођен сам 1945 године у Београду као једино дете из брака двоје студената. Тата је много касније дипломирао архитектуру на Харварду а мама је после затвора дипломирала на Академији за примењену уметност у Београду. Тата је илегално напустио земљу 1946. а мама је покушала да му се придружи 1947. али је била ухваћена и провела је 4 године у затвору. Ја сам одрастао са маминим родитељима. У школу сам пошао у Србобрану јер су моји били протерани из Београда као класни непријатељи. У Београд сам се вратио у трећем разреду где сам завршио основну школу и гимназију. Архитектонски факултет у Београду сам уписао 1964. Студирао сам доста немотивисано да би 1967. напусто земљу и студије и отишао у иностранство. Вратио сам се 1970. и поново уписао Архитектонски факултет у време тако зване Нове школе. По завршеној трећој години 1972. морао сам, због година старости, да идем на одслужење војног рока. По повратку 1973. уписао сам четврту годину да би дипломирао 1976. Студирање у стилу стани-крени ме је коштало доста скромног просека на студијама, мада како су студије одмицале оцене су ми биле све боље (на четвртој години просек ми је био доста бољи од просека на другој години). У току студија радио сам хонорарно у кабинету професора Милана Ђокића на разради његових пројеката. По дипломирању сам радио у пројектном бироу ’’Радник’’ да би се 1977. запослио у бироу Дирекције за изградњу Београда. Ту сам радио на разради тада значајних пројеката (адаптација зграде САНУ, Клинички центар). Године 1985. сам самостално учествовао на међународном конкурсу под називом ’’Будућност Новог Београда’’ где сам добио специјално признање жирија. Те 1985. године положио сам пријемни испит (због слабијег просека на студијама) и уписао последипломске студије на Архитектонском факултету у Београду на предмету ’’Урбанизам’’. Редовно сам одслушао сва предавања и испунио друге обавезе сем, мислим, једног семинарског рада. Поновно губљење мотива је произвело да никад нисам пријавио магистарску тему. Томе је свакако допринело што тема коју сам ја желео да третирам, у вези масовне појаве непланске изградње, није добила подршку потенцијалних ментора.

У периоду 1985-90 учествовао сам на неколико архитектонских конкурса у тиму са Снежаном Миловановић. Мени лично је најдражи рад за излаз из пешачког пролаза у Нушићевој али жири није делио моје мишљење. Од почетка деведесетих сарађивао сам са Драгомиром Манојловићем Диком на изради урбанистичких пројеката. За пројекат уређења центра Ниша добили смо откуп, остали наши радови су углавном били по позиву. У пројекту САНУ ’’Трећи миленијум’’, ми смо сматрали да је важно испробати разне, екстремне моделе па кроз стручну расправу дефинисати концепт. Стручна расправа је изостала па самим тим и формирање неког обједињеног концепта тако да смо долазак значајног страног инвеститора дочекали доста неспремни (у смислу дефинисаних стручних ставова у вези Савског амфитеатра).

У два наврата сам био члан градске комисије за урбанизам у периодима од 1992-1996 и 2000-2004.

 

Када сам 2004. постао директор Урбанистичког завода мислио сам да је то прилика да успоставим, оно што, по мом мишљењу, Београду веома недостаје а то је добронамеран, продуктиван стручни дијалог. Урбанистички завод је могао постати место једне такве сцене. На моје изненађење та идеја није наишла на разумевање средине. По мом одласку из Завода, активности на ономе што сам ја сматрао демократизацијом одлучивања, сасвим су замрле и вратило се на стари начин доношења важних планерских одлука. Не дуго по истеку мог мандата у Урбанистичком заводу стекао сам услов за пензију што сам и данас - пензионер. Један веома трагичан догађај у мом животу ме је подстакао да покушам да напишем све оно што ми се мотало по глави свих ових година али из разних разлога нисам успео да му посветим висе ангажмана. Од 2013 објављујем текстове посвећене архитектонском и урбанистичком стваралаштву углавном у стручном часопису ’’Архитектура’’ али и у неким другим. Мислим да сам до сада објавио двадесетак текстова углавном доста полемичких.