гфр

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

БАБИЋ Душан

(1894, Бањалука - око 1948, Београд)

 

Студирао на Академији у Бечу (око 1912 - око 1920). Запослен у Сарајеву (до око 1926) а потом у Министарству грађевина.

 

Лик Душана Бабића заклоњен је непрозирним велом заборава. До данас није пронађена ни једна једина фотографија која би нас макар и у најопштијим цртама приближила његовом лику. Од свих његових некадашњих познаника и пријатеља, једино сећање потиче од Ђорђа Злоковића и то из првих послератних дана: био је омањи растом, тада већ нагло удебљао, са очитим знацима нервне напетости. Није имао уже породице. Према сећањима Бранислава Маринковића, у наступу нервног растројства извршио је самоубиство на градилишту палате СИВ-а у Новом Београду, непосредно пре него што је градња за дуги низ година била обустављена. 

Душан Бабић је пореклом Србин из Сарајева, како наводи Којић у својим сећањима. Дипломирао је на бечкој Академији 1925. године, у време када се у овој школи још увек осећао дух Вагнеровог наслеђа. По повратку у домовину запослио се у сарајевској Грађевинској дирекцији. Неколико година касније преселио се у Београд и запослио у Министарству грађевина. Настанио се у новој Злоковићевој породичној кући на Котеж Неимару.

Крајем 1928. године Бабић се нашао међу оснивачима Групе архитеката модерног правца, заједно са Којићем, Злоковићем и Дубовим. У реконструкцији чина оснивања Групе постоји више могућих сценарија. По Којићевим сећањима управо је он представљао спону између Бабића “са којим је службовао у Министарству грађевина” и Злоковића “са којим се редовно виђао на седницама Клуба архитеката”. Сасвим је могућа и обрнута теза, да се Злоковић виђао са Којићем на већ поменутим седницама Клуба архитеката а са Бабићем свакодневно, у сопственој кући. У том случају би Злоковић био прави иницијатор окупљања архитеката, а не Којић. 

У обе верзије могућег сценарија оснивања Групе Бабић је био тај који се прикључио. “Био је тих, миран, сталожен” – сећа се Којић, “са помало меланхоличним чуђењем зашто су ови пријатељи (остали чланови Групе) тако темпераментни”. У новинским написима ретко срећемо Бабићево име. У значајном тексту Бранка Поповића, објављеном поводом завршетка међународног конкурса за Теразијску терасу, на коме је Добровић тријумфовао а београдски модернисти прошли изузетно јадно, за Бабићев рад, награђен првим откупом, каже се да садржи “архитектуру модерну, с личним акцентом и с нешто вагнеровских реминисценција”.

Овај запис савременика једва да је некакав траг који би водио разумевању Бабићеве особите улоге у развоју новије српске архитектуре. Нешто више о тој улози сведоче цртежи који су остали сачувани на страницама часописа или у фонду Техничке дирекције београдске Општине. Од реализованих Бабићевих дела, осим Цркве у Добоју, остало је неколико десетина вила и стамбених објеката, неједнаких вредности. Када се све сабере, како мало докумената остаје иза лика једног од четворице оснивача наше модерне архитектуре! Бабићеви архитектонски почеци вероватно су скривени унутар чврстих оквира академског маниризма. О томе посредно сведочи релативно касни конкурсни пројекат за Ратнички дом са почетка 1929. године. Овај пројекат садржи све елементе формуле о компоновању монументалних јавних објеката, формуле која се није мењала кроз читав међуратни период. 

Један од живих узора у овом смислу била је зграда Чешке амбасаде на почетку Булевара краља Александра у Београду. У суштини, на истој формули је била заснована и палата Министарства здравља и социјалне политике Димитрија М. Лека из средине тридесетих година, као и Гудовићева варијантна композиција Етнографског музеја из 1938. године. 

Позната су нам и два Бабићева рана пројекта у области сакралне архитектуре: конкурсни пројекат за Светосавски храм и Црква у Добоју. Сличности између ова два пројекта су евидентне, па нам се реализовани пројекат за Цркву у Добоју указује као сажети облик нереализованог Светосавског храма. Конкурс за Светосавски храм привукао је Бабића пре свега као велики генерацијски испит зрелости. Мада су савременици оценили његово дело као “византијско – грачаничко”, високи залучени бродови, а нарочито обликовање куле звонаре, из данашње перспективе чине нам се веома удаљеним од средњовековне византијске или српско - византијске традиције. 

Осталим Бабићевим делима, насталим у доба око 1929. године, замео се сваки траг. Посебно би занимљив могао бити Бабићев конкурсни пројекат за Колумбусову кулу у Сан Домингу, за који Ђурђе Бошковић вели да је “решење пуно патоса”.

Рана Бабићева модернистичка дела, настала 1930. и 1931. године, уједно су и најзначајнија. Међу њима истичу се пројекат једног јавног објекта (Дом УИА, 1930), једна стамбена вишеспратница (зграда “Лектрес” у Улици маршала Бирјузова), као и две виле на почетку Улице Сање Живановића на падини Топчидерског брда (вила инж Протића и вила Марије Рајх). Конкурсни пројекат за Дом УИА настао је под очигледним утицајем нешто ранијег Злоковићевог конкурсног пројекта за зграду Коларчевог народног универзитета. Дужа фасада Дома подсећа нас на Злоковићеву чеону фасаду Коларчевог универзитета у мери која не дозвољава било какву сумњу у порекло инспирације. Обликовање угла или чеоног декоративног елемента, међутим, припада мотивима који су се користили у експресионистичким тенденцијама широм света.  

Стамбена зграда “Лектрес” у целини се уклапа у схеме којима су робовали српски модернисти, како у обликовању елевације, тако и у решењу основе. Пројекат је настао почетком 1931. године, а већ средином исте године Бабић га је излагао на Првој изложби југословенске савремене архитектуре. Реализацију пројекта преузео је крајем исте године руски емигрант Валерије Сташевски. Он је прерадио основе, али је изглед остао аутентичан. У њему препознајемо сталну Бабићеву тежњу ка истицању зидних маса, артикулисаних хоризонталним пругама у малтеру. 

Међу малим породичним објектима, вилама, антологијски примери су Вила инжењера Протића и оближња Вила Марије Рајх. Обе виле грађене су у исто време, са заједничком основном идејом да помоћу пространих тераса пруже власницима и станарима уживање у изванредним визурама према Сави и сремској равници. 

Вила Марије Рајх користи стрми терен на начин за који се у београдској архитектури не могу наћи упоредни примери. Нигде другде не могу се срести тако простране терасе, тако витки стубови који се пружају кроз слободни простор, у висини две етаже, са једином функцијом да носе покривну плочу. У суседној вили инжењера Протића, поред већ познатих елемената Бабићеве архитектуре, стубаца који носе танке плоче или редова фуговане опеке, појављују се и нека општија обележја београдског модернизма, изненадне облине у кубичној структури објекта, снажне хоризонтале непосредно изнад и испод прозора, као и уситњена подела прозорских отвора. Бабићеве основе знатно су мање занимљиве од изгледа. Али, то је већ општа особина београдског модернизма. Изнуђена решења, пуна ходника и нефункционалних веза, срећу се и у бројним делима других београдских модерниста, нарочито у раном периоду између 1930. и 1935. године. 

У каснијем периоду, између 1935. и 1940. године Бабић је реализовао више стамбених објеката (угао Његошеве и Баба Вишњине, 1936; Косанчићев венац 28, 1937; Краља Милутина 11, 1938 - 39; Жарка Зрењанина 6, 1939; Лазе Симића 2, 1939; Мачванска 25-27, 1939; Скендербегова 9, 1940; Шантићева 4, 1940) у којима је тешко препознати руку аутора. Укус инвеститора, регулисан просечним схватањима о “лепој стамбеној згради” сасвим је надвладао некадашње Бабићеве излете у смела стваралачка истраживања.

 

З.М(аневић)

 

Остала дела:

Кућа Ристе Стаменковића у Таковској 7 (1933, пројекат); Вила адвоката Аркадија Милетића у Пушкиновој 3 (1933); Вила Леве Левове у Пушкиновој 1а (1933); Вила Јелене Плеван у Ул. Османа Ђикића 9 (1933); Кућа Милке Турман у Ул. Косанчићев венац 28 (1936 - 37); Кућа др Владимира Шобајића на углу Михајла Богићевића 6 и Гаврила Принципа 6 (1939 - 40); Кућа Зорке Бритвић у Скендербеговој 9 (1940). 

Општа лит.:

Изложба, 1929, Изложба, 1931; Маневић, 1972, 23, 37; Мартиновић, 1973, 17, 18, 24, 71, 85; Митровић, 1975, 6; Стојановић, Мартиновић, 1978, 110; Маневић, 1981/8, 43-47; Маневић, 1986, 24, 25. 

 

Остала лит.: 

Драган Алексић, Изложба модерне архитектуре у Уметничком павиљону, Време 10.6.1929; ..,La Premier Salon d'Architecture, Les Nouvelles Yougoslaves, Београд 22.6.1929; Ђурђе Бошковић, Модерна архитектура на изложби “Облика”, Српски књижевни гласник, 1930, 214- 219; ...,Модерна архитектура у иностранству. Предавање арх г. Душана Бабића, Правда 6.2.1930, 6; Бранислав Којић, Група архитеката модерног правца, ИТ Новине 9.1.,16.1., 6.2., 13.2., 27.2.1976.