Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

МАРТИНОВИ] Уро{  (1918, Цетиwе - 2004, Београд)

Студирао у Београду (1946 - 51). Запослен као наставник на Архитектонском факултету у Београду (1951 до пензионисаwа). Добитник Седмојулске награде за `ивотно дело (1987).

Градитеqска каријера Уро{а Мартинови}а одвијала се у знаку сталног напредоваwа, wена основа била је стална борба за утемеqиваwе прогресивних идеја ~ији се израз, у складу са променама у владају}ој комунисти~кој идеологији током послератног периода, постепено меwао од колективизма и интернационализма ка индивидуализму и национализму. Те`е}и увек среди{wим позицијама, Мартинови} се и у дру{твеном анга`ману, тако популарном у доба комунизма, и у стру~ним ставовима, клонио екстрема колективизма и национализма, те`е}и да у оквирима леви~арских полити~ких опредеqеwа и интернационалних градитеqских метода на|е своје индивидуално место. У те`wи да следи основне карактеристике свога доба, неоптере}ен бур`оаским пореклом, неоптере}ен конзервативизмом, во|ен здравим и логи~ним на~ином ми{qеwа, Мартинови} је брзо схватио да у комунисти~ком свету сама идеја одр`ава сталну предност над сопственим оствареwем, да је у комунизму увек далеко зна~ајније борити се за ново, него ~увати остварено. Отуда се Мартинови}у само ~ини да га је “увек далеко ви{е занимало идејно ре{еwе, него главни пројекат или изгра|ени објекат” искqу~иво зато {то је као техни~ар, у годинама пре студија, разра|ивао ту|е пројекте и изводио ту|е објекте.

Мартинови} је у Београд до{ао са Цетиwа,

по~етком тридесетих година 20.

века, и овде завр{ио средwотехни~ку

{колу у којој су, под руководством Јосифа

Букавца, наставници били еминентни

српски архитекти: Бранко Максимови},

\ура Бајалови}, Бранко Крсти},

Иван Здравкови}. Пред сам рат

запослио се као техни~ар у Министарству

гра|евина, а потом, ратне године

провео у Техни~кој дирекцији Оп{тине

града Београда. Навр{ио је скоро пуних

тридесет година `ивота када се

1947. године уписао на Архитектонски

одсек Техни~ког факултета.

Најраније Мартинови}ево појавqиваwе

на јавној сцени одвијало се, колико

се зна, на Саветоваwу студената архитектуре,

одр`аном у Загребу 1950. године,

исте године када је у Дубровнику

одр`ано и знаменито Саветоваwе архитеката

и урбаниста Југославије. Текст

wеговог излагаwа публикован је у стру~-

ном ~асопису “Техника”. Иза наслова,

наилазимо на Мартинови}ево тума~еwе

да “размах идејне борбе” зна~и истовремено

и отвараwе “{ироких могу}-

ности за процват културе у условима

свестранијег развитка демократизма,

за победу истинске науке и културе

кроз истинску борбу ми{qеwа на идејном

поqу, борбу против декадентних и

реакционарних схватаwа, као и борбу

против контрареволуционарних поку-

{аја савременог ревизионизма у радни~

ком покрету”.

Мартинови} се определио за “центризам”

у својој дру{твено полити~кој активности,

али и у струци. Ме|у бројним

дихотомијама које једна тако стара и

разграната струка као архитектура носи

у себи, Мартинови} је најпре уо~ио

~еста једнострана опредеqеwа за “уметни~

ке” или "техни~ке" особености архитектонског

дела, утвр|ују}и да су “оба

схватаwа практи~но подједнако погре{-

на и нета~на, иако су дијаметрално супротна.

Прво схватаwе (о искqу~иво

уметни~ком карактеру архитектонског

дела) јавqа повр{ност, неодговорност,

несолидност и боемски однос према

озбиqним и сло`еним задацима на поqу

архитектонске делатности. Друго

схватаwе (које, по Мартинови}у, заступају

они који архитектуру схватају прете`

но као занат) спутава свестрани развитак

мисли и идеја и убија сву ону лепоту

и дра` архитектонског стварала{

тва. Оба схватаwа - закqу~ује Мартинови}

- треба и практи~но и идејно

сузбијати, боре}и се за изградwу свести

о правој улози и садр`ини ствараwа

на поqу архитектуре”.

Како је ову дихотомију изме|у уметни~-

ког и занатског, изме|у стварала~ког и

рутинског, Мартинови} разре{авао у

сопственом градитеqском делу, током

дуге ~етири деценије непрекидне активности,

од по~етка педесетих до краја

осамдесетих година 20. века?

Први Мартинови}еви самостални радови

настали су јо{ на студијама. Најпре

је на конкурсу за типске станове освојио

прву награду, у заједници са супругом

Надом Мартинови}. Био је то један

од бројних послератних поку{аја да се

масовном и типизираном изградwом објеката

за колективно становаwе раз-

ре{и битно питаwе оствариваwа социјалисти~

ких идеала. Затим је освојио

награду на конкурсу за типске пројекте

објеката на Аутопуту (1949), а пред крај

студија и први награду на конкурсу за

урбанисти~ко ре{еwе Стамбеног комплекса

“Пионир” и прву награду на конкурсу

за нову зграду Гимназије у Пара-

}ину (1950). У ономе {то нам је од ових

дела остало са~увано, бар у фрагментима,

лако је препознати утицај {коловаwа:

Гимназија у Пара}ину, на пример,

садр`и у себи дух касних Злокови}евих

дела (Основна {кола у Јагодини

или конкурсни пројекат за Етнографски

музеј у Београду) гра|ених на јасно

одре|еним куби~ним волуменима.

Студије архитектуре Мартинови} је

завр{ио 1951 године, а ве} две године

касније осваја награде на зна~ајним

конкурсима за уре|еwе комплекса

“Маријин двор” у Сарајеву (са групом

сарадника, друга награда) и Палату

Скуп{тине оп{тине Загреб (~етврта награда).

Оба ова дела, посматрана из дана{

wе временске перспективе, ~ине

се изузетно модерним, у духу оног интернационалног

стила ~ији су стандарди

били wујор{ка Левер Хоусе (1952) или

не{то касније, две приqубqене танке

пло~е Пхоениx Рхеинрохр облакодера у

Диселдорфу.

Конкурсни пројекат за Дом народног

здравqа у Града~цу (1954) заузима посебно

место у укупном Мартинови}евом

делу. Колико се сада зна, то је једино

wегово дело инспирисано дома-

}ом градитеqском традицијом, подстакнуто

Бра{овановим поку{ајима да у

духу слогана о уметности “социјалисти~-

кој по садр`ају а националној по форми”

споји модерну структуру гра|евине

и препознатqиве елементе фолклорне

архитектуре, ~етвороводни кров, еркер,

хоризонтални низ прозорских отвора.

У свим осталим својим делима, без изузетка,

укqу~ују}и и мале структуре породи~

них ку}а, у којима се ина~е тако

~есто исказује романти~ни сентиментализам

према националним обеле`јима

градитеqског насле|а, Мартинови} је

увек остајао доследни присталица интернационалног

стила. Вила на Дедиwу,

пројектована педесетих година као

резиденција тада{wег градона~елника

Београда \урице Јојки}а, а потом уступqена

иностраним амбасадама, одговара

савременим ликовним стандардима,

заснованим на апстрактном геометризму,

наро~ито у оп{тој концепцији и обликоваwу

крова и горwе ета`е, док се

једино у приземqу појавqује она основна

карактеристика београдске архитектонске

средине, самосвојна интерпретација

оп{тепознатог предло{ка.

Облога од природног камена, на пример,

присутна у обликоваwу приземних

партија Мартинови}еве Виле, тако популарна

у делима београдских архитеката

током педесетих година, не сре}е се

ба{ ~есто у најбоqим делима европске

савремене архитектуре, као {то се

ни хоризонталне бразде по фасадама

ме|уратних српских модерниста не сре-

}у у делима протагониста светског модерног

покрета.

Ови рани Мартинови}еви пројекти, конкурсни

пројекти за зграду Скуп{тине

оп{тине Загреб, за комплекс “Маријин

двор” у Сарајеву с једне стране, и конкурсни

пројекат за Дом народног здравqа

у Града~цу с друге стране, оме|или

су не само границе “уметности и заната”,

које су га му~иле у студентским данима,

ве} и границе интернационалног

и националног архитектонског израза,

питаwа која су се појавила у Мартинови}

евом видокругу ~им је самостално

ступио на архитектонску сцену.

Рана Мартинови}ева опредеqеwа, изра`

ена током педесетих година, била

су, дакле, бли`а уметни~ком пре него

занатском методу, интернационалном

пре него националном моделу, уз ну`-

на прилаго|аваwа дома}ој средини, {то

једино wегово реализовано дело из овог

раног периода, Вила на Дедиwу, јасно

показује.

 

По~етком {ездесетих година Мартинови}

везује своју градитеqску судбину уз

судбину Новог Беорада, дарују}и овом

изми{qеном граду своја најзна~ајнија

дела, у замислима, у пројектима, у реализованом

облику.

Мартинови}еве замисли из касних педесетих

и раних {ездесетих година обеле`

ене су монументализмом заснованим

на осе}аwу нараслог материјалног

благостаwа, на `еqама за потпуним

уклапаwем у просперитетни западни

свет, као и на увереwу да наступа време

великих градитеqских подухвата.

Прави израз оваквих те`wи био је пројекат

среди{та Новог Београда (Мартинови},

Глави~ки, Ленар~и}, Мити} и

Миленкови}), сјајно представqен црте-

`има Милосава Мити}а. Битни елементи

ове композиције биле су високе

куле, поре|ане ду` осовине изме|у палате

СИВ-а и @елезни~ке станице, у

класи~ном поретку по~асне стра`е, док

је среди{wи ни`и блок просе~ен, а

делови размакнути на на~ин на који су

то у~инили Богданови} и Ли~ина у “капијама”

Спомен гробqа стреqаних у окупираном

Београду.

Високи обелиск, сме{тен асиметри~-

но, природни је састојак композиције у

којој има спомени~ног естетизма далеко

ви{е но функционализма. Немогу}-

ност да се у релативно кратком периоду

на|е садр`ај за тако велики број једнаких

пространих волумена довела је

после ~итаве једне деценије до новог конкурса

за обликоваwе високих кула, тако|

е без икаквих изгледа за реализацију.

У ме|увремену, Мартинови} схвата пре

осталих да је време монументалности

про{ло, да }е време које долази бити

пре наклоwено утицајима Рајтове “органске”

форме него утицајима Корбизјеовог

“анорганског” геометријског пуризма.

За~етак ових промена у на~ину градитеqског

ми{qеwа је у конкурсном пројекту

за Музеј револуције, у коме има

геометризма у степеноваwу волумена,

али и уво|еwа хексагоналног модула,

који за разлику од квадрати~ног пру`а

далеко ве}е могу}ности у оствариваwу

ме|усобних веза појединих сегмената.

Био је то увод у креираwе најзна~ајнијег

Мартинови}евог дела, мултифункционалног

објекта који је под популарним називом

“Фонтана” сагра|ен средином {ездесетих

година у среди{ту Новог Београда.

"Фонтана" је први центар месне заједнице

у Новом Београду и један од најранијих

објеката ове врсте у Србији.

Вредности овог дела могу се сагледати

са ви{е станови{та. Са формалног станови{

та, троугласти облик основе објекта

у складу је са обликом парцеле, а

хексагонални модул, нагла{ен у крововима,

као и у облику фонтане, у среди{

ту композиције, битно доприноси wеној

артикулацији, wеном о`ивqаваwу.

У функционалном смислу, сви садр-

`аји, веома разли~ити садр`аји једног

градског центра, ресторан, самопослуга,

биоскоп, окренути су према среди{

ту као фокусној та~ки, а само среди{

те, у облику довоqно пространог

атријума, {ироко је отворено према

Булевару, омогу}авају}и неометана сусретаwа

и неограни~ене визуре.

Новобеоградска "Фонтана" спада у ону

врсту објеката који привла~е па`wу,

постају медијски занимqиви и брзо

промови{у свога аутора, ~есто се и

идентификују са ~итавим wеговим опусом.

Као и код глумаца, којима једна

популарна телевизијска улога мо`е да

уни{ти сло`ени идентитет уметника,

тако и код архитеката, једно популарно

дело мо`е да потисне сва остала дела

у други план, да замагли стварни амбијент

у коме је дело настало и у коме

`иви.

Ако је хексагонални модул ср` Мартинови}

евог дела, онда треба приметити

да се сли~на идеја неколико година

касније појавqује и у основи ТВ Торwа

на Авали и у Дому културе на Бановом

брду, {то нам говори да је Мартинови}

био ли~ност од несумwивог утицаја,

али и да "Фонтана" није остала изузетак

изван простора и времена.

У време када је “Фонтана” била ве}

делими~но изгра|ена, за~иwе се јо{

једно Мартинови}ево дело, Блок 30 у

Новом Београду. Ово дело појавqује

се у две, идејно сасвим опре~не варијанте,

најпре као стамбено насеqе високог

стандарда (пре 1967) а потом као

уоби~ајени стамбени блок који се у западним

земqама идентификује са социјалним

становаwем. У првој варијанти,

у ~ију је вредност Мартинови} био

ли~но уверен, неколико типова објеката,

ме|у којима је било и ниских стамбених

зграда са резиденцијалним становаwем,

градили су оквир {ироког

слободног простора, интерног парка. У

кона~ној реализованој варијанти (после

1968. године) нару{ен је идентитет

једног ауторског дела, а облик поједи-

них волумена и wихов распоред у простору

прилаго|ени су на{им савременим

стандардима.

Хронологија настајаwа прве и друге

варијанте је wихова битна одредница.

Крити~ари обе варијанте, и оне која би

се условно могла назвати богатом (Васа

Попови}) и оне која би се тако|е условно

могла назвати сирома{ном (Ивица

Мла|енови}) у су{тини су се преко

Блока 30 обра~унавали, са црвеном бур-

`оазијом у првом слу~ају, или са генерацијом

својих о~ева у другом слу~ају.

Последwе Мартинови}ево зна~ајно дело,

нови центар Палилуле изгра|ен на

раскрсници Улице Старине Новака и

Улице краqице Марије у Београду

(1973 - 80) развијао се управо обрнутим

смером у односу на новобеоградски

Блок 30. У иницијалној композицији могу}

е је запазити један посткорбизјански

отворени блок сло`ене намене, оствареwе

Мартинови}евих замисли из доба

конкурсног пројекта за “Маријин двор”

у Сарајеву.

Захваqују}и промени инвеститора (у

високи објекат се уместо сирома{них

оп{тинских слу`би уселило мо}но предузе}

е ИНЕX) захваqују}и бројним техни~

ким иновацијама које су током седамдесетих

година. током реализације овог

пројекта, прибли`иле изглед на{их

јавних објеката светским стандардима

(Палата “Београд”, Конгресни центар

“Сава”) на Палилули је формиран ансамбл

~истих и техни~ки обра|ених волумена,

у којима накнадно уведени системи

металних цеви, изба~ених изван

равни фасада, неодоqиво подсе}ају на

познати пример париског Културног центра.

Нови центар Палилуле није до`ивео онај

медијски третман који је до`ивела “Фонтана”,

на{ав{и се сасвим неоправдано

у wеној дубокој сенци. На Палилули,

осе}ају}и токове свога времена, Мартинови}

је техницизам седамдесетих супротставио

артизму {ездесетих. Да ли

је тиме, понесем таласима духа времена,

и сам постао активни у~есник у зами{

qеним обра~унима изме|у “уметника”

и “занатлија”. Или су, мо`да, представници

и једног и другог на~ина ми{-

qеwа, и “Фонтана” и Центар на Палилули,

само доказ да се Мартинови}ево

дело увек кретало матицом дру{твених

токова, даривају}и им, понекад,

архитектонске творевине способне да

симболизују доба у коме су настале.

З.Маневић

Дела: Типски станови (1947, конкурсни пројекат, У.Мартинови}, Н.Мартинови}); Административни објекат у Загребу (1953-56, пројекат); Дом народног здравqа у Града~цу (1954, конкурсни пројекат); Вила у Булевару мира на Дедиwу (1950, 1962-63); Центар Новог Београда (1959-60, конкурсно урбанисти~ко ре{еwе, У.Мартинови}, Л.Ленар~и}, М.Глави~ки, М.Мити}, Д.Миленкови}); Трг револуције у Qубqани (1959, урбанисти~ко-архитектонско ре{еwе, конкурсни пројекат); Војна болница у Београду (око 1960, пројекат); Зграда Централног комитета Савеза комуниста Хрватске (1960-65, пројекат); Музеј револуције у Новом Београду (1961, конкурсни пројекат); Детаqни урбанисти~ки план Блока 30 у Новом Београду (1962, нереализовани пројекат); Центар месне заједнице “Фонтана” у Новом Београду (1963-67); Институт за изотопе Медицинског факултета у Београду (1963-67); Биоло{ки институт у Београду (1963-69, У.Мартинови}, М.Павлови}); Сопствена викенд ку}а у Будви (1964); Хотел у Херцег Новом (1965-70, пројекат); Хотел у Кру{евцу (1963-70, пројекат); Стамбена зграда у Иванкова~кој ул. у Београду (1966-69); Блок 30 у Новом Београду (1967-79); Центар Новог Београда (1968, пројекат); Сопствена породи~на ку}а у Гроцкој (1970-75); Теразијска ~есма (1976, поставка и уре|еwе простора, У.Мартинови}, З.Петрови}); Зграда Академије наука Црне Горе (1976, пројекат); Трг Николе Па{и}а у Београду (1976, реконструкција, конкурсни пројекат); Болница у Сланкамену (1979, пројекат); Пословна зграда предузе}а “Инеx” у Ул. краqице Марије у Београду (око 1980); Спомен обеле`је у Бајицама (1981).

Библ.: О неким питаwима борбе за квалитет студија. (Реферат одр`ан на Првом саветоваwу студената архитектуре ФНРЈ у Загребу), Техника, Београд 1950, 100-106; Поговор о архитектури, Борба 11.7.1953; Стварала~ка архитектура не трпи {аблоне, Борба 14.7.1953; Послератна архитектура Београда. Одломци, Видици, Београд 5.6.1957; Архитекте говоре о Београду. Анкета “Дуге”, Дуга, Београд 5.1.1958; Израз у на{ој савременој архитектури. Други разговори о архитектури. Охрид 1960, изд.

ИАУС, Београд 1964, 3, 24-25, 29; На{а

савремена архитектура, Архитектура урбанизам,

бр.26, Београд 1964, 4-5; Свет

архитектуре, Београд 1971; Модерна Београда.

Архитектура Србије изме|у два

рата, Београд 1973, 1-93; Фрагменти једног

ви|еwа архитектуре, Београд 1983.

   Зоран Маневи}, Мартинови}, изд.

САС, Београд (1991).

  Изло`ба, 1958; Изло`ба, 1968; Мамбриани,

1969, 156; Му{и~, 1969, 393;

Маневи}, 1972, 32-33, 38; Белоусов, 1973,

104, 152-153, 172-173; Митрови}, 1975,

94-95; Стојанови}, Мартинови}, 1978, 39,

46, 54, 78, 113, 206-209, 247; ЛЕЈ, 1987,

289; Миленкови}, 1987, 57, 119; Миленкови},

1988, 41, 127, 138-139, 198, 221,

231-232; [траус, 1991, 200-201; Брки},

190-193, 270-275.

 Михајло Митрови}, Нове и сигурне вредности,

Политика 25.2.1967, 18; М.С.Максимови},

Корак у буду}ност, Политика 17.

12.1967, 15; Михајло Митрови}, Одлазак

великог градитеqа, Политика 23.1.2004.