Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ЈОСИМОВИЋ Емилијан  (1821, Стара Молдава, Румунија - 1897, Сокобања)

Када је 1845. године Емилијан Јосимовић ступио на српско тле и трајно се населио у Београду, био је тек у двадесет четвртој години живота. У Београду се Јосимовић брзо снашао. Из једне кратке белешке, објављене у “Српским новинама”, сазнајемо како је “извршујући дужности професора математике г.Емил Јосимовић поклонио на Музеум србскиј 9 комада старих различитих новаца”. Овај племенити гест указује не само на родољубивост новог професора математике и архитектуре, већ и на његову жељу да демонстрира своја широка интересовања у области културе.

Биће да су га таква широка интересовања и препоручила да средином 1848 године, у двадесетосмој години живота, буде примљен за редовног члана Друштва српске словесности, далеког претходника Српске академије наука и уметности.

Јосимовићево образовање, стечено пре доласка у Србију, било је ограничено на “грађење у води и на сувом”. Карактер ових студија био је практичан, па су таква и Јосимовићева главна дела у области архитектуре и урбанизма, уџбеник “Грађанска архитектура и грађење путова”, написан “понајпрече за ученике Лицеја, а и за сваког другог” (1860) и “Објасњење предлога за регулисање онога дела вароши Београда што лежи у шанцу” (1867). Отуда би било погрешно Јосимовићу приписати улогу свесно ангажованог теоретичара, која му ни по образовању, а ни по садржају објављених текстова, објективно није могла припадати. Али је такође истина да су Јосимовићеви текстови најранији у својој врсти, и зато су они уграђени у темеље српске архитектуре и српског урбанизма.

Јосимовићева књижица која је под насловом “Грађанска архитектура и грађење путова” публикована 1860. године, јесте расправа о методу западњачког начина грађења. Поред своје основне сврхе високошколског уџбеника, она је свакако имала и улогу коју у данашње доба имају технички приручници.

Сличан се однос мора задржати и према најпопуларнијем Јосимовићевом делу, књижици коју је под насловом “Објаснење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у шанцу” публиковао 1867 године. Са данашње временске дистанце “Објаснење предлога...” заиста се чини као права савремена урбанистичка студија о постојећем стању и могућој будућности Београда.

Прихватајући Јосимовићеву пионирску улогу у српском урбанизму, морамо бити спремни на ревизију идеалне слике коју је о Јосимовићу и његовом делу сачинио др Бранко Максимовић, када је 1967. године објавио своју студију под сугестивним насловом “Емилијан Јосимовић, први српски урбанист”. Јосимовићев план доживео је делимичну реализацију само на терену Дунавске падине и Дорћола. У свим осталим деловима града Јосимовићев план није поштован, нити су његовим идејама савременици придавали већег значаја.

З.Маневић

Основна лит.:   Бранко Максимовић, Емилијан Јосимовић. Први српски урбанист, изд. ИАУС, Београд 1967, 1-76.

Општа лит.:  Н.Несторовић, 1937, 47; Б.Несторовић, рук., 75, 89, 318, 329, 379; Маневић, 1972, 12, 35; ЛЕЈ, 1984, 698.

Остала лит.:  Дивна Ђурић Замоло, Прилог биографији Емилијана Јосимовића, Годишњак града Београда, кw.XXIII, Београд 1976, 143-160; Љубомир Никић, Прелазак Емилијана Јосимовића у Србију 1845. године, Годишњак града Београда, књ. XXIV, Београд 1977, 39-54; Љубомир Никић, Емилијан Јосимовић - градитељ Београда, Урбанизам Београда, бр.47, Београд 1978, 44; М.Ђ., Визионар урбаног Београда, Политика 28.5.1997, 24.