kju

kju

kju

oiu

jhz

jhz

jhz

gfr

lki

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ЗЛОКОВИЋ Милан   (1898, Трст - 1965, Београд)

Студирао у Грацу (1916-18) и Београду (1919-21). Боравио у Паризу (École superieure des Arts, 1921-23). Запослен као наставник на Архитектонском факултету у Београду (1923 до пензионисања 1962). Добитник Седмојулске награде (1963).

У два наврата, једном у далекој прошлости и једном у наше доба, врхове српске архитектуре дотиче дух Медитерана: једноставна геометрија облика, тврдоћа камена, мера, ред, хармонија. Посредници су, у оба случаја, Бокељи. Фра Вита, протомајстор из Котора, упутио се крајем треће деценије четрнаестог века у тадашњу Србију да би Краљу саградио цркву у Високим Дечанима и тако поставио завршни споменик сјајне делатности градитеља Поморја. Шест векова касније, један млади студент архитектуре, рођен у Трсту али пореклом и породичним васпитањем Бокељ, чисте душе упутио се у Србију, носећи у себи слике из свог завичаја, обрисе кубичних грађевина, облине брда, белину каменог крша. Тај будући градитељ монумената нашег доба, градитељ знамените Универзитетске дечије клинике, школа, болница, вила, син поморског капетана Ђорђа Злоковића, када се обрео у Београду није ни слутио да је баш он изабран да настави тамо где је фра Вита стао.

Милан Злоковић је стигао у Београд фебруара 1919. године, непуна три месеца по Уједињењу, као пребеглица који није хтео да прими италијанско држављанство. До поновног отварања Универзитета запослио се као цртач у Техничком одељењу Општине града Београда. Када је првог маја 1919. године обновљена универзитетска настава у неколико већих просторија нове зграде Војне академије – пошто је Капетан Мишино здање било у рату оштећено – Злоковић наилази на ванредне прилике, у рату проређен професорски кадар. Уз претходно одслушана два семестра на Високој техничкој школи у Грацу ( 1915-1916), одслушао је и четири скраћена семестра на Техничком факултету у Београду и крајем 1920. године стигао већ до дипломског испита. За непуне две године успео је да освоји симпатије наставничког колегијума и, нарочито, Драгутина Ђорђевића, чија је толерантност према идејним лутањима младог неимара битно утицала на подстицање истраживачких склоности у његовом карактеру.

Најраније до сада познато Злоковићево дело је његов дипломски рад, пројекат Концертне дворане. У овом пројекту, од кога нам је сачуван само цртеж главне фасаде, приметан је утицај Ђорђевићевих концепција које су се темељиле на дубоком поштовању правила академског еклектицизма. Злоковићев лични став приметан је у уклањању сувишних декоративних детаља, строгој осовинској симетрији решења, снази једноставно обрађених удвојених стубова који маркирају главни улаз.

Са дипломом архитекте освојене у једној разрушеној и опљачканој земљи, после нередовних студија, Злоковић осећа потребу за допунским школовањем. У томе му помаже еуфорично француско-српско зближавање. Користи једногодишњу стипендију француске Владе и, одмах по дипломирању, сели се у Париз, где развија, са данашњих наших становишта, готово невероватну активност. Продужујући боравак у Паризу за још годину дана, овога пута уз помоћ стипендије Министарства просвете Краљевине СХС, Злоковић истовремено ради у атељеу својих професора Godefroy-а и Freynet-а на École Superieur des Arts, похађа предавања Charles Diehl-а и Gabriel Millet-а и стиже да у бироу Auburtin-а и Paranty-а сарађује на конкурсном пројекту генералног развоја Београда, награђеном једном од три највише равноправне награде. Злоковићев стварни допринос пројекту Auburtin-а и Paranty-а није могуће проценити: његово име не налазимо међу четворицом потписаних аутора. Уочљива је, међутим, разлика између рада у коме је Злоковић суделовао (“Urbs magna”) и рада који је проглашен моралним победником (“Singidunum novissima”) у односу на поштовање затеченог наслеђа које је у раду бечких аутора једноставно занемарено.

У време боравка у Паризу (1921 - 23) Злоковић учествује и на великом конкурсу за нову палату Министарства шума и руда (данас зграда МИП-а), зграду СУОР-а у Загребу и Дом југословенских инжењера и архитеката у Београду. Ови рани Злоковићеви пројекти, настали у туђој средини, под неизвесним утицајима продукције бироа у којима је био запослен, симболизују карактеристичне фазе у развоју његових идеја током треће деценије, од стандардног академизма (зграда Министарства шума и руда) до прочишћеног волумена, који нас општим обликом и стилизованим декоративним елементима асоцијативно везује за велике епохе у историји архитектуре (барокне реминисценције у пројекту за зграду СУОР-а у Загребу) или протомодерног геометризма (Дом југословенских инжењера и аритеката), актуелног у српској архитектури тек крајем треће и почетком четврте деценије.

По повратку у земљу, средином 1923. године, Злоковић затиче руске емигранте, “художњике” који су заузели почасна места у архитектонској хијерархији и са којима је било бесмислено надметати се у вештини незнатних варирања академских образаца. Неминовна фаза еклектичног академизма отуда је у Злоковићевом случају слободнија, ведрија, са више романтичних асоцијација. Запосливши се одмах на Техничком факултету, где је изабран за асистента по препоруци Драгутина Ђорђевића, Злоковић се једно време бави проучавањем наслеђа, али не запоставља своје градитељске амбиције. Већ 1924. године пројектује свој први објекат, стамбену зграду предузимача Јосифа Шојата на углу Његошеве и Проте Матеје улице. Одушевљено о томе обавештава родитеље који живе у Трсту, а Шојат остаје његов дугогодишњи инвеститор. Објекат се не разликује од градитељских стандарда тога доба и у њему се не може препознати будући мајстор. Зграда више одговара школским примерима чије је извориште традиционално у средњеевропском духовном простору.

Најбољи примери Злоковићевих еклектичких вежби јесу пројекат зграде за непознатог инвеститора из 1924. године и зграда у Улици краља Милутина у Београду (1926, данас у дерутном стању) о чијем изгледу можемо судити на основу сачуване скице. И скица из 1924. године, и објекат у Улици краља Милутина, упућују нас недвосмислено на медитеранске предлошке. Особености сопственог архитектонског става Злоковић исказује у нешто већој мери у стамбеним зградама које 1926. године подиже у блоку између улица Браничевске, Ранкеове и Гастона Гравијеа. Током 1926. године Злоковић је на овом подручју пројектовао и изградио осам грађевина. Ако се из овог збира, из различитих разлога изузму приземница у Браничевској 10 и троспратна зграда Стоматолошког факултета у Ранкеовој улици, остаје још шест грађевина, које се могу поделити у две групе. У прву би групу ишао низ објеката у Ранкеовој улици бр. 10, 12-14 и Гастона Гравијеа 1-3. настао у приближно исто време.

Међусобно физички повезане, ове грађевине су несумњиво већ у зачетку замишљене као композициона целина. Било би веома смело тврдити да на овим грађевинама има и трага од будућег модернистичког метода, али је извесно да су чврсти обриси волумена и широке фасадне површине, лишене претеране орнаментације, битно одударале од стандардне архитектуре епохе. На овим темељима, у којима лако препознајемо дух традиционалног медитеранског градитељства, било је могуће градити независан архитектонски став.

Друга група објеката, настала пред крај 1926. године, иако није физички повезана као прва, ипак има извесних заједничких особина. У понечему, ови су објекти за степен ближи академској традицији. Композиција се заснива на равнотежи три основна елемента. Овај академски постулат Злоковић је у извесној мери поштовао већ у обликовању објекта у Ранкеовој бр. 10. Али, док је овде један од елемената била укупна маса грађевине, у објектима у Скерлићевој бр. 12, Ранкеовој бр. 11 и, нарочито, Браничевској бр. 8, маса објеката готово да се у композицији не схвата као независни елемент обликовања.

У нереализованим делима, пројектима и конкурсним радовима, Злоковић започиње трагање за сопственим архитектонским изразом већ током 1925. године. Те године је израдио три конкурсна елабората у којима сасвим напушта академске методе. Најпре у “Скици за продавницу Краљевине СХС на изложби декоративних уметности у Паризу” варира фолклористичке мотиве, четвороводни кров, широку стреху, декоративне димњачке главе. Крајем године, учествујући истовремено на конкурсу за Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” и на конкурсу за Павиљон Краљевине СХС у Филаделфији, Злоковић се у обликовању елевације (ма да не и у аранжману основе) приближава моделима развијеним у доба касне сецесије, тенденцијама које су управо на темељу примера са изложбе декоративне уметности у Паризу добиле заједнички назив “art decco”.

Оба пројекта изузетно су међусобно блиска. Равне, безорнаменталне фасаде и четвороводни кровови, са широко избаченим стрехама, опомињу на дух локалне градитељске традиције у оном смислу у коме су на другом крају света, почетком нашег века, развијане Рајтове “преријске куће”. Декоративистички обрађена зона последњег спрата у барељефу или зграфиту могла би се, такође, поредити са Рајтом; овом хипотетичном поређењу ваљало би придодати и вероватног заједничког инспиратора, Ота Вагнера. Из истог доба је и пројекат за Пантеон, једна монументална паралелопипедна форма са кубетом у средишту.

Година 1926. у Злоковићевој биографији могла би се у целини обележити као година интензивног експериментисања. Из те године остала су нам, најпре, два конкурсна елабората из области сакралне архитектуре: Споменик палим ратницима на Зејтинлику и Храм Светог Саве на Врачару. Пројекти сакралних објеката засновани су на чврстим формама, монументалних пропорција, што се са доста сигурности има приписати утицају савременог експресионизма. Без сумње, реч је о веома посредном утицају, будући да се Злоковић – као ни други српски архитекти – никада није приклањао директном преношењу иностраних предложака. Тако би тешко могла опстати хипотеза о позајмицама, изведена из сличности облика конкурсног пројекта за Зејтинлик и Лутманове Радио станице из 1922. године, или конкурсног рада за Храм Светог Саве и познатих експресионистичких дела какав је Штајнеров Гетеанум I али је из ових хипотетичних поређења лако извући закључак о Злоковићевој обавештености о битним карактеристикама савремених архитектонских токова.

Анализа Злоковићевих пројеката сакралних објеката показује још нешто: одсуство жеље да се настави традиција грађења у српсковизантијском стилу који је у различитим варијантама владао српском црквеном архитектуром од средине 19. века све до наших дана. Уопште, везе Злоковића са локалном градитељском традицијом, српском или балканском, изразито су танке. Као човек рођен на обали Медитерана, он је грађанин света. Италија или Ренесанс били су му од малена на дохват руке. Мада је у неколико наврата помно проучавао српско средњовековно или традиционално народно градитељство, свега је неколико његових дела која би се са овим проучавањима могла повезивати. Наведени пројекат за Продавницу СХС у Паризу, донекле и пројекат за Уметнички павиљон или Пансион др Карајовића у Матарушкој бањи (1932). И ништа више.

Напротив, сродност пројеката за кућу Крсте Гопчевића или кућу Ђуре Богданића (1926) са тада модерним декоративистичким тенденцијама, израженим у бројним делима које је чешко уметничко друштво “Манес” приказало на својој изложби у Београду 1925. године, сасвим је очигледна. Ново и савремено Злоковић је увек претпостављао виђеном или застарелом. Жеља да се прескочи граница познатог и зађе у поље непознатог пратила га је и када је средином 1926. године, оженивши се, одлучио да гради сопствену породичну кућу.

Први избор био је локација у Професорској колонији и тај избор, као што ће се касније видети, није био баш најсрећнији. Изградња породичних кућа у Професорској колонији била је подстицана јевтиним кредитима и то је био, вероватно, пресудни разлог што се Злоковић, једини међу архитектима, одлучује за амбијент који је од самог формирања показивао многе негативне особине. Прихвативши невољно један релативно узани и дугачки плац, Злоковић није истовремено прихватио и једно од стандардних решења породичних кућа које је Светозар Јовановић, главни пројектант Колоније, уз помоћ Петра Крстића и Михаила Радовановића, бескрајно варирао. Злоковићево решење ближе је типу објеката које је у то време већ градио у Ранкеовој улици. Дугачак плац Злоковић је до крајности рационално искористио, укинувши уобичајену предбашту и оријентишући стамбене просторије према дубоком дворишту. Као истовремени и инвеститор и градитељ могао је да експериментише, и он је то учинио: кухињу, девојачку собу и степенишни простор извео је на уличну регулациону линију, сачинивши такво решење које би било који други инвеститор тешко могао да прихвати.

Нову локацију за грађење сопствене куће Злоковић је пронашао на Котеж Неимару. Изградња Котеж Неимара почела је у првим послератним годинама, када је акционарско друштво “Неимар” закупило терен, испарцелисало га и израдило какав – такав урбанистички пројекат. “Котежи” су се разликовали од “колонија” – па и од Професорске колоније – углавном по томе што нису претпостављали унифицирани социјални састав становништва, па ни унифицирану архитектуру породичних или колективних стамбених зграда. Међу првим становницима Котеж Неимара нашао се и Бранислав Којић, који је одмах по повратку са студија, већ 1923 – 24 године, изградио у Ранкеовој улици бр. 1 вилу за свога оца. Касније су се на Котеж Неимару населили и други архитекти: Бранко Таназевић, Драгомир Тадић, Димитрије М. Леко, Милутин Борисавqевић, инж. Миодраг Маринковић.

Током 1926. године Злоковић је становао у кући на углу Браничевске и Ранкеове улице, коју је сам саградио и плаћао веома високу кирију. Градећи по Котеж Неимару заволео је тај крај и, нема сумње, лака срца прихватио Шојатову понуду да откупи плац на крају Улице интернационалних бригада. Тако је с пролећа 1927. године сачинио пројекат за сопствену кућу на новом терену. Терен је имао и својих добрих и својих лоших особина. Као прамац каквог брода, терен је био обухваћен двема улицама које су се сучељавале под оштрим углом. Страна окренута углу имала је мање од шест метара. Регулациона линија за зграду пратила је регулациону линију за ограду свуда на подједнаком одстојању на мање од три метра. Овај непријатни облик габарита био је уз то и нагнут према улици. Требало га је, дакле, искористити што потпуније, изградити до последњег квадратног сантиметра, уклопити у уобичајену структуру породичне виле са што више “станова за издавање”.

Према првобитном пројекту форма објекта више се ослањала на изглед приморских кућа из новијег доба, него на академску традицију. Сокл ограде је замишљен у ломљеном камену и из Улице Јанка Веселиновића, захваљујући паду терена, достиже ниво високог приземља. У њега је уклопљен декоративно обрађени улаз у гаражу и ограда стана у приземљу. Дрвени застори приказани су у пројекту широм отвореним, чиме се наглашава њихово учешће у композицији. Они, у ствари, треба да истакну идеју о приморској кући као моделу. На спрату, између прозора, у плитким нишама постављени су рељефи.

Овај први Злоковићев пројекат за сопствену кућу на Котеж Неимару одобрен је средином априла 1927. године. Грађење објекта започело је три месеца касније, 15. јула исте године. Биће да се са грађењем није изашло ни из темеља, а већ почетком октобра Злоковић подноси на одобрење “допуњени план” који у основи – а поготово у форми – садржи битно нове елементе. У новом пројекту рационализам је превагнуо над естетицизмом. Простор је у целини рационалније искоришћен: уместо ранија два стана, у приземљу и на спрату, сада су добијена три, уз проширен стан у сутерену. У изгледу објекта револуционарном променом може се сматрати напуштање четвороводног крова, чиме је волумен добио кубични облик. Ма да се симетрично решавање отвора још увек држи у сутерену и у приземљу, на спрату су декоративна поља са рељефима скупљена у углу, чиме је постигнута извесна динамичност у композицији. Фасада из Улице интернационалних бригада разуђена је већ и у основи, али је њена динамичност потенцирана асиметрично надзиданим простором за сушење веша са два залучена отвора.

Грађење једног од првих модернистичких објеката, Злоковићеве породичне куће на Котеж Неимару, може се посматрати као антиципација рађања читавог модернистичког покрета. У време довршавања објекта, у јесен 1928. године, четворица младих београдских градитеља, Милан Злоковић, Бранислав Којић, Јан Дубови и Душан Бабић састајали су се повремено у кафани “код Руског цара”, традиционалном састајалишту српских инжењера и архитеката, “у циљу оснивања једне групе архитеката који схватају архитектуру на бази модерних естетичких и техничких новина, засновану у културном животу данашњег друштва”. “Присутна господа – стоји у првом записнику о раду Групе архитеката модерног правца – нашла су за потребно да организују рад на пропагирању и гајењу модерне архитектуре у Београду специјално”.

Током неколико наредних година, између 1929. и 1931. године, Злоковић је окупиран пропагандом модернистичких идеја, јавним излагањем пројеката и објеката. Околности су ишле члановима Групе на руку. У време оснивања Групе довршен је Уметнички павиљон на Калемегдану, чији је аутор био Бранислав Којић. И тек што је Група основана, а већ јој стиже позив да учествује на Првом јесењем салону. На овој смотри београдских уметника и архитеката Злоковић излаже управо завршени конкурсни пројекат за зграду Коларчевог универзитета, типски пројекат за железничке станице и пројекат Павиљона на Париској изложби, али и пројекте веома удаљене од модернистичких идеја, ентеријер Пантеона или снимак црквице код манастира Градац.

Ова најранија појава модернистичких архитектонских дела на једној уметничкој изложби у целини није била спектакуларна. Сретену Стојановићу, који је правдао своје пријатеље – модернисте да су “изложили оно што су имали при руци”, у пригодном тексту се омакао и тачан, али неповољан суд да се “не може говорити о некој нарочитој оригиналности приликом третирања њихових (модернистичких) пројеката”.

Следећу прилику да јавно изложи своја дела Злоковић је, заједно са осталим модернистима, имао неколико месеци касније, на Првом пролећном салону. Злоковић је том приликом изложио три експоната, сва три у техници цртежа и акварела. Први је међу овим експонатима свакако најзначајнији: конкурсни пројекат за зграду Поморског музеја у Сплиту. Други експонат представљао је варијанту већ излаганог Павиљона у Паризу, док је трећи био акварел манастира Градац. О радовима архитеката неку реч је прозборио једино Михаило Петров, примећујући да “Злоковић и Којић нарочито одскачу озбиљношћу свога става”. Само месец дана касније, средином јуна 1929. године, Милан Злоковић у име Групе архитеката модерног правца отвара Први салон архитектуре, заједничку смотру радова свих београдских архитеката истичући притом да “приређивачи по свом смеру присталице нове струје (модерниста), иступају заједно са осталим колегама без обзира на правце, желећи да оваквом манифестацијом створе што ужи контакт међу њима самима, а с друге стране да побуде код публике правилније схватање свога рада”. Овакву помирљиву формулацију свакако није саставио Злоковић сам; његови саборци у Групи већ су се и раније одрицали агресивних тонова у доба када је Група основана. Изложена дела подједнако су симболизовала потврду компромисних ставова. Злоковић је изложио равно тридесет експоната, репрезентативни скуп својих дотадашњих дела.

Критичар дневног листа Време, Драган Алексић, сасвим одређено у оквиру читаве изложбе указује на дело “г. Милана Злоковића, кога с много права издвајамо као најбољег представника нове куће (модерниста) и најбољег уметника на овој изложби”. Анализирајући подробно изложена Злоковићева дела, Алексић налази да је он “повезао наше национално орнаментско завештање с кубизмом”, ма да је у делима које при томе наводи (конкурсни рад за зграду Коларчевог народног универзитета, пројекат за типске железничке станице и Породична кућа на Котеж Неимару) евидентно управо одсуство сваког “национално орнаментског завештања” и прихватање битних елемената “интернационалног стила” у оквирима једне домаће модернистичке варијанте.

Анонимни критичар “Политике” прецизнији је од Алексића када закључује да су “од радова модерног правца најинтересантнији и најоригиналнији радови г. Милана Злоковића”, истичући пројекат за Музеј Јадранске страже у Сплиту, који сматра “изразитим примерком модерне архитектуре са искључиво правим линијама, правоугаоним облицима и великим празним површинама”. “Једна од најизразитијих тежњи модерне архитектуре – пише даље овај очигледно добро обавештени критичар – састоји се у томе да се као декоративни елементи употребљавају само они који директно проистичу из данашњих конструктивних елемената и да се на фасадама не истиче ништа што није условљено конструктивним условима и условима удобности зграде”. И овај критичар, као и Алексић, држи да је Злоковић у делима са сложеним модернистичко - романтичарским обележјима “успео и нешто више”. Успео је да једноставне облике модерне архитектуре врло спретно комбинује са исто тако простим и једноставним облицима нашег народног грађевинарства. Пројекат Државне хипотекарне банке у Сарајеву заиста је један леп и оригиналан примерак тога његовог схватања”.

Злоковићеви градитељски ставови у доба око 1930. године одликују се колебањима између сентименталног благог историцизма и рационалног модернизма. Има доста од личног искуства у његовој оцени да је “стање у коме се данас налази наша архитектура прилично неодређено”. Потврда овакве оцене садржи се и у Злоковићевом програмском тексту, публикованом у време одржавања Салона у чешком часопису “Stavba”. Одмах у почетку текста Злоковић се жали на “неоубичајено конзервативни менталитет средине чији анахронистички погледи спречавају и отежавају размах онима који у архитектури траже нове путеве”. “Што се тиче наших модерних архитеката, пише Злоковић, они не пропагирају насилна решења са каквима се срећемо врло често у данашње време а која заиста нису прикладна. Револуционарност не значи увек и напредак већ, како нас уче школска искуства са већине европских факултета и академија, она често постаје супротност ономе што је логично за савременог архитекту и конструктора”.

Ближи поглед на Злоковићева дела настала између 1928. и 1930. године и излагана, као што смо већ навели, у више наврата у Уметничком павиљону, потврда је ставова изнетих у текстовима. Реч је, најпре, о низу од три конкурсна пројекта из 1928. године: за зграду Коларчевог народног универзитета, за Инвалидски дом на Калемегдану и за Поморски музеј у Сплиту.

Злоковићев конкурсни рад за зграду Коларчевог народног универзитета, који се нашао у групи откупа, представља један од најранијих пројеката једног јавног објекта конципираног у модерном духу. Модернистички метод спроведен је овде у целокупној организацији простора: у основама, у пресеку, на фасади. Основе приземља и нивоа партера публиковане су у љубљанском часопису “Архитектура”. На академски конципирану основу сале Злоковић је додао тракт са помоћним просторијама и канцеларијама администрације. Ма да је на вештачки начин дошао до асиметричног решења, Злоковић је ипак начинио први – и одсудни – корак ка слободном аранжману основе. У пресеку видљива је неједнака висина појединих етажа што би могло да одговара поштовању принципа функционалног одређивања висине просторија. Кров изнад сале није у цртежу довољно дефинисан, но биће да је реч о решеткастим носачима.

Фасада је схваћена дводимензионално. Она представља један огромни пано са натписом у врху и фигуром Илије Коларца као централним декоративним мотивом, са благом асиметријом која је пажљиво уравнотежена постављањем споредног улаза и односом споредног улаза према паду терена. И у приземљу, и на спрату, зона прозорских отвора повезана је у хоризонталне траке. Њихов значај за композицију фасадне површине потенциран је бојењем и сенком маркизе која је вероватно случајном омашком изостала из цртежа пресека.

Тек што је окончан конкурс за Коларчев универзитет, расписан је нови, овога пута за Инвалидски дом на Малом Калемегдану, поред зграде Техничке школе. Жири је био састављен од београдских и загребачких архитеката, представника и старије и млађе генерације. Председник жирија био је Мартин Пилар, професор загребачке Високе техничке школе. Од београдских архитеката већи утицај на одлуке жирија свакако су имали Јанко Шафарик и Злоковићев пријатељ и модернистички саборац Бранислав Којић, него Светислав Путник или инжењер Милан Јовановић. Ауторитет појединих чланова жирија пресудно је утицао на додељивање награда. Прва награда, као и на конкурсу за Коларчев универзитет, није додељена. Друга награда припала је Милану Секулићу за један академско – романтични компклекс “дворца из маште”, какви су се могли срести у дипломским радовима студената. Трећа награда додељена је Милану Злоковићу и Андреји Папкову за рад у коме је удео Папкова нејасан.

Злоковићев пројекат потпуно је супротан Секулићевом и то у толикој мери да је тешко веровати да је реч о истом конкурсном задатку. Укупни изграђени простор у Секулићевом раду чини се бар двоструко већим од оног у Злоковићевом. Секулић је тежио да разнородне функционалне целине (и формално разнородно обрађене) повеже у композициону целину са куполом као доминантним елементом, док је Злоковић прихватио модернистички принцип слободне просторне композиције павиљона са фасадама обрађеним на сличан начин, у облику безорнаменталних површина, са јасним односом зида и отвора. Академски методи присутни су у Злоковићевом пројекту само у траговима, у основи павиљона, компонованој по принципима огледалске симетрије.

Најзад, почетком децембра 1928. године објављени су резултати конкурса за зграду Поморског музеја у Сплиту на коме је Дујам Гранић, пореклом Сплићанин, добио највишу, другу награду. На овом конкурсу, на коме је председник жирија био Едо Шен, од српских архитеката је, поред Гранића, добро прошао и Бранислав Којић, освојивши један од четири равноправна откупа. За сада нема ближих података о овим награђеним и откупљеним радовима. Сачуван је Злоковићев пројекат који није био ни награђен ни откупљен. У односу на претходне конкурсне радове за Коларчев универзитет и Инвалидски дом, Злоковић је у пројекту Поморског музеја остварио до тада најчистије модернистичко дело. Основа је слободно компонована са атријумом у дворишту главног тракта. Осовина главног тракта једва се назире: у атријуму она се под правим углом укршта са подужном осовином која је у још мањој мери дефинисана. Осовине, једна од темељних вредности академског метода, коначно су изгубиле значај.

И пресек и елевација потврђују одлучно придржавање модернистичких принципа архитектонског обликовања. У пресеку, различите висине простора у приземљу и на спрату одговарају њиховим различитим наменама. Елевација је безорнаментална. Прозорски оквири нису унифицирани, њихове димензије одговарају функцији унутрашњих простора. Прозори исте врсте повезани су у хоризонталне траке и то је један од начина остваривања блиске везе чеоног и бочног тракта. Бледим остатком академског обликовања може се сматрати једино крајње упрошћени венац који тече око објекта на висини атике бочног крила.

Ако се овај венац схвати као елемент академског декоративизма, онда нема разлога да се стуб са вертикалном мотком за заставу не схвата као елемент модернистичког декоративизма. Почев од Злоковићевог пројекта за Поморски музеј у Сплиту, кроз читав период владавине модернизма, мотка за заставу провлачи се као основни декоративни мотив.

Пројекат Поморског музеја садржи у себи и једну црту општијег карактера, наивни симболизам, који нешто касније срећемо и у Брашовановом пројекту за Павиљон у Барселони. Код Злоковића, угаони мотив са балконима, сасвим одређено асоцира прамац брода. Код Брашована је асоцијација више индиректног карактера, као облик који буди у нама потребу за кретањем, за напредовањем. Много касније, средином тридесетих година, у Команди ратног ваздухопловства у Земуну, Брашован је суштински поновио Злоковићеву формулу, везујући облик објекта за одређену асоцијацију на облик авиона.

Истовремено са конкурсним радовима, уз довршење сопствене куће, Злоковић током лета 1928. године изводи још један модернистички конципирани стамбени објекат. Била је то већа стамбена зграда у Палмотићевој улици у Београду. У свим основним елементима фукције, конструкције и форме, зграда носи одлике модернистичког метода. У аранжману основе, Злоковић је очигледно тежио идеалу “минималног стана”. Уместо трпезарије, средишњи простор заузео је узани функционални хол. Интимни део стана јасно је издвојен. Такође, јасно је одвојен и радни простор, соба за послугу, кухиња, остава. У трећем делу је простор за дневни боравак укућана.

Укупна површина Злоковићевог трособног стана не прелази величину од 120 м2 и уз мале интервенције – и да није других карактеристичних елемената – ово решење лако би се могло датирати у другу половину 20. века. И у структуралном погледу, зграда је логично раздвојена тако што део изнад гараже, вешернице и других помоћних просторија, има за неколико степеника већу апсолутну коту него део изнад подрума. До изједначавања долази у поткровљу, где је с једне стране стан а са друге таван.Истовремено овај “лом” у конструкцији има значајног удела у композицији облика. Неједнака кота спратова дала је фасади извесну живост, пружила је могућност различитог повезивања прозорских отвора. Уведена је асиметрија. Краће хоризонтале постављене на вишем нивоу у равнотежи су са нижим и дужим. Овим последњим додати су еркер и декоративна обрада фасаде приземља у густој хоризонталној текстури која од овог првог примера, па кроз читав период раног модернизма, све до средине тридесетих година, остаје један од најчешће коришћених ликовних мотива.

Доба раног модернизма у српској архитектури, између 1929. и 1931. године, испуњено је делима у којима је модернистички начин мишљења јасно изражен, али и делима која из различитих разлога одржавају премодернистички начин мишљења у оквирима једне рационализоване варијанте еклектичког академизма. Ове последње одблеске преживелог света историјских стилова налазимо и у два значајна Злоковићева дела, у једној породичној стамбеној згради и у једном великом јавном објекту.

Кућа коју је предузимач Јосиф Заборски градио за сопствене потребе у Далматинској улици у Београду по општим одликама представља “hotel particulier”, са дневним боравком у приземљу и спаваћим собама на спрату. Концепција елевације показује пуно поштовање академског принципа осне симетрије. Елевација нема никаквог односа према функцији унутрашњег простора. Јонски пиластери, као и други елементи класицистичке декорације, стилизовани су на начин који се могао видети на изложби чешке архитектуре у два маха, 1925. и 1928. године. Известан динамизам унело је постављање рељефа при врху: са капијама у приземљу, рељеф гради мрежу равностраног троугла. Геометризам, и то планирани геометризам, основна је одлика овог Злоковићевог дела.

Одатле до маниризма само је један мали корак. Оквир, који тако речито сведочи о површинском, а не структуралном третману фасаде, појављује се не само на овом Злоковићевом објекту, већ и на низу грађевина насталих између 1929. и 1931. године. Уз мотку за заставу, хоризонтално избраздане површине, уоквиравање прозора и њихово формално “повезивање”, модернистички маниризам рођен је, такорећи, пре модернизма или је, тачније, представљао његову веома раширену варијанту.

Сличан карактер садржи и зграда Хипотекарне банке, саграђена између 1928. и 1932. године у центру Сарајева. У конкурсном пројекту са почетка 1928. године приметили смо утицаје сентименталних веза са медитеранском градитељском културом. У даљој разради, до које је дошло између маја 1928. године и септембра 1929. године, када је започета изградња, Злоковић је у сарадњи са Војином Петровићем, архитектом Хипотекарне банке, изменио концепцију, уводећи знатно виши степен академске строгости. Нова композиција фасаде заснована је на парном броју јонских пиластера, изнад којих је архитравни венац. Ризалиди су обликовани у модернистичком духу. Али, не треба се варати: у питању је модернизовани академизам, идејни концепт који је већ био присутан у Европи и који је у другој половини тридесетих година одговарао општим карактеристикама владајућег тоталитарног духа.

После Хипотекарне банке у Злоковићевим делима више не запажамо трагове академских еклектичких метода. У томе се он битно разликује од своје модернистичке сабраће у чијим се делима историцистичка декорација појављивала увек када је инвеститор то захтевао. И последње елементе романтичног духа могуће је запазити, такође, у делима насталим око 1930. године, у конкурсном пројекту за Банску палату у Скопљу и конкурсном пројекту за Колумбосову кулу, која је тада младог критичара Ђурђа Бошковића “изненадила, али не и очарала ... хипермодернизирањем византијског стила”.

Три мала стамбена објекта, настала током 1929. и 1930. године, на углу Ламартинове улице, у Синђелићевој улици бр. 24 и дворишна зграда у Далматинској улици у Београду не одају у довољној мери сензибилитет градитеља. Тако остаје да се каже још која реч о два значајна дела, згради “Опел”-а у Улици краљице Наталије у Београду и Хотелу “Жича” у Матарушкој бањи. Овим делима се, и у Злоковићевој уметничкој биографији, и у српској архитектури уопште, завршава период раног модернизма, када су различите опције још увек биле отворене и када је модерниста могао залазити у “забрањено подручје” историцизма без значајнијих последица по интегритет сопствених идејних ставова.

Зграда “Опел”-а је најранији Злоковићев велики стамбени објекат. Основа садржи елементе “београдског стана” развијеног током треће деценије: две собе “с лица”, пространа трпезарија у средишту стана, са изласком на дворишну терасу. Основа је помало измучена, на оригиналном плану уцртаване су измене у току грађења. Композиција фасаде има строг, симетрични карактер. Медаљони и рељефи, дело Бранка Крстића, представљају такође елемент континуитета, преузет из раније епохе.

Али, има и новина. Употреба слова као елемената декорације овде се први пут појављује. По првобитном пројекту фасада је у делу изнад првог спрата била тотално безорнаментална, али су касније прозорски оквири уоквирени по вертикали, вероватно због потребе да се медаљони нађу у дефинисаним површинама. Ово “уоквиравање”, до кога је дошло у току грађења, као и претварање квадратних прозорских отвора у правоугаоне, свакако су били изнуђени компромиси.

За разлику од свих дотадашњих Злоковићевих дела, Хотел “Жича” не показује ни трага од било каквог историцизма, маниризма, декоративизма. Датирање идејне скице или идејног пројекта за сада је несигурно. У својој аутобиографији, веродостојном документу, Злоковић пројектовање Хотела ставља у време између 1929. и 1931. године. Не изгледа, међутим, вероватно да би Злоковић овај свој први велики хотел “у америчком духу”, како су говорили савременици, пропустио да излаже било на Салону архитектуре, било на изложби “Облика” или на изложби радова чланова Групе архитеката модерног правца у Прагу, 1930. године. Скицу за Хотел “Жича” у Матарушкој бањи Злоковић је излагао тек на Првој југословенској изложби, фебруара 1931. године, и сви су изгледи да је она настала неколико месеци раније.

Ако се не може прецизно утврдити време настанка идеје, тачно се зна када је саграђен објекат и то захваљујући једном новинском извештају, публикованом у “Политици”. Са грађењем се започело у јесен 1931. године а завршило маја 1932. године. Чак је и новински дописник приметио да је “хотел саграђен по свим правилима модерне архитектуре”. То исто вели и Ђурђе Бошковић у кратком приказу Злоковићевих дела, излаганих на Првој југословенској изложби модерне архитектуре. “Скица Хотела у Матарушкој бањи – пише он - једноставношћу, мирним површинама, хармонијом пропорција и ритмом отвора представља прави образац коме данас тежи савремена архитектура”. Има извесне симболике у томе што се овом реченицом завршава Бошковићев приказ изложбе. Једно значајно раздобље било је окончано, модерна српска архитектура ушла је у своје зрело доба. Контакт са загребачким и љубљанским модернистима, успостављен заједничким излагањем дела и покретањем часописа “Архитектура” извео је београдске модернисте на југословенску сцену. Група архитеката модерног правца је у свом зениту. Она се учетворостручила, четворици оснивача придружило се још тринаест амбициозних младих архитеката. Сви они прихватају Злоковића као идејног вођу. Компромисима из ранијих година више нема места. У пролеће 1932. године Злоковић објављује текст “Стара и нова схватања” у коме се свом жестином обара на академску градитељску традицију 19. века, констатујући да “скромно, у зградама примарних друштвених потреба, у радничким становима, школама и болницама, а поготово у индустријским постројењима, нов покрет пробија себи пут, лагано и сигурно, из дана у дан”.

У сваком врху, као што је опште познато, крије се и клица опадања. Ово беспоштедно правило важи и за српски модернистички покрет. Већ 1932. године вођство покрета било је принуђено да се захвали на даљем учешћу шесторици својих неактивних колега. Током те године нема трагова јавних манифестација, изложби, јавних предавања. Модерна архитектура није више појава за чију се афирмацију треба борити. Почетком 1933. године модернисти организују Другу изложбу модерне југословенске архитектуре која се ни по учесницима (љубљански архитекти нису се ни појавили!), ни по излаганим делима, не може поредити са изложбом из 1931. године. Један од последњих покушаја активирања рада Групе била су два Злоковићева предавања “о савременој архитектури”, одржана на Коларчевом народном универзитету пред крај 1933. године. Садржај ових предавања познат нам је из новинских интерпретација.

У првом од њих, Злоковић у први план ставља друштвену улогу архитектуре, закључујући да се “новом архитектуром стварају услови за изједначење и побољшање социјалних неуравнотежености”. Ова мисао савим је у духу Корбизијеовог става: архитектура или револуција. Друго предавање Злоковић је посветио “савременој архитектури у Југославији”. У сличним приликама, Злоковић се ранијих година жалио на примитивизам и конзервативност средине. Овога пута његова уверења садрже црту оптимизма. “Пролазе постепено времена – закључује Злоковић – која су архитектуру стављала у искључиву службу богатства и шпекулације, као и лажне репрезентације”. Мање је, међутим, оптимистичка оцена развоја идеја на којима се модернистички покрет заснива. За претежно маниристички карактер модерне београдске архитектуре Злоковић оптужује “београдску јавност” која је “доста брзо, чак и са извесним одушевљењем, прихватила нову архитектуру, дајући јој на жалост исувише модни карактер, што је у суштини значило једно изопачење основног правила новог грађења”.

Почетком 1934. године покрет модерниста био је умртвљен и Група архитеката модерног правца била је ускоро и формално растурена. Градитељска делатност, напротив, цвета у раздобљу између 1931. и 1933. године, завршавајући се, бар када је о Злоковићу реч, ремек делом, пројектом Универзитетске дечије клинике. Злоковићева продуктивност у периоду после Прве југословенске изложбе управо је фантастична: учествовао је на осам конкурса и изградио седам објеката. Документација о конкурсним решењима за скопску Железничку станицу и Учитељску школу на Цетињу (1931) неповратно је изгубљена. О пројекту за скопску Железничку станицу имамо посредно сведочење Ђурђа Бошковића који Злоковићево дело сврстава у групу модернистичких радова “међу којима поједини имају више изглед изложбених павиљона а не железничке станице”. И остали конкурсни радови изгубили су се без трага. Почетком 1932. године Злоковић учествује на конкурсима за Берзу и Дом аероклуба. Оба рада су откупљена. Пројекат за Берзу радио је у два варијантна решења. На једном од њих, излаганом на другој Изложби југословенске модерне архитектуре (1933) Ђурђе Бошковић је запазио пиластере, па га је припојио групи радова на којима се “још осећају концесије разним историјским стиловима”. Ова констатација савременика не утиче битно на оцену да у Злоковићевим делима, после Хотела “Жича”, нема примене историцистичких метода. Примећени пиластери у варијантном решењу били су само изнуђена одбрана од могуће дисквалификације, будући да су радом жирија руководили представници и једне и друге школе мишљења, и Бранислав Којић, али и Бранко Таназевић и Јанко Шафарик, кога је у току рада заменио Милан Секулић.

Током 1932. године Злоковић је учествовао и на конкурсима за Основну школу и Народни дом у Земуну. Али је тек учешће на конкурсу за Привредни дом у Скопљу донело пуни успех: прву награду и реализацију пројекта. Награђени пројекат објављен је у дневним листовима “Политика” и “Правда”. У једном претходном тексту, публикованом поводом одлуке о подизању Дома, назначене су жеље инвеститора. “Сама зграда ће бити једноставна” – каже се у тексту. Но одмах потом, и ”будући да се она налази у центру Скопља, њен изглед мора бити што репрезентативнији”. Најзад се закључује да “Дом мора бити по висини једнак згради Народне банке” која представља и грађевински и стилски, потпун пандан Официрском дому и са њим чини другу осовину за будуће уређење најважнијег трга у Скопљу. Зграду Официрског дома, као што је познато, подигао је Вилим Баумгартен пред крај треће деценије у академском маниру.

Када се догађаји изложе овим редом, Злоковићева одлука да пројектовању Привредног дома приђе модернистичким методама указује се у свом пуном значају. Разуме се, нужно је додати да Управа Дома свакако није била тако "тврд" инвеститор као што је морала бити Управа Народне банке. Но, с друге стране, стоји и чињеница да је само непуне три године раније Злоковићев саборац Бранислав Којић замислио тај исти амбијент у фолклористичком руху у околностима у којима су политички мотиви доминирали над стручним. Привредни дом је пројектован и изведен непосредно после Иблеровог Окружног уреда за осигурање радника. Самим тим намеће се поређење између ова два несумњиво најзначајнија модернистичка објекта у Скопљу.

Поређење указује више на разлике него на сличности и може указивати на разлике шире природе, између загребачке и београдске зрхитектонске школе уопште. Иблеров пројекат припада оној верзији “интернационалног стила” која је негована у Баухаус-у, и по ортогоналној рашчлањености волумена, и по третману прозорских трака, и по композицији фасаде на којој отвори односе благу превагу над зидом. У Злоковићевом објекту, који би у интернационалним размерама био ближи француским узорима, постоје битни бурни сукоби различитих архитектонских мотива у оквиру једног каприциозно разуђеног волумена.

Остала Злоковићева дела, настала пре пројекта за Дечију клинику, припадају стамбеној архитектури. Сва ова дела могу се поделити и по функционалним, и по обликовним особинама, на две групе. У првој би се нашао мање вредан низ узиданих вишеспратница, у другој три градске виле: у Професорској колонији, на Котеж Неимару и на Дедињу.

Мали стамбени објекти, виле, садрже једну заједничку особину: све три су плод Злоковићеве интерпретације дела Адолфа Лоса, неке у мањој, неке у већој мери. Најмање је Лосовог духовног наслеђа у најпознатијој и највише публикованој вили Штерић на Дедињу. Очигледно, композиција фасада замишљена је у Лосовом духу. Али, други елементи ближи су “интернационалном стилу". Овде се пре свега мисли на широк и интиман контакт између екстеријера и ентеријера, на разуђеност основе која се у Лоса не среће, на суперпонирање планова по дубини која је, такође, једна од битних особености “интернационалног стила".

Виле на Котеж Неимару, скупљене у једну просторну целину, повезане заједничким приземљем, ближе су Лосу по општој кубичности волумена, плитким еркерима, спољним степеништима, како у приземљу, тако и на спрату. Најближа је Лосовим делима вила Прендић у Професорској колонији. Улазна партија "исечена" из кубичне масе, елементи "просторног плана" у основи приземља, широка повезаност хола, салона и трпезарије, прозорски оквири различитих димензија и облика, све је то изузетно блиско прашкој "Müller Haus" из 1930. године, бечкој “Möller Haus” из 1928. године или њиховом заједничком предлошку, пројекту за Вилу на венецијанском Лиду из 1923. године.

Из овог прегледа Злоковићевих дела са почетка четврте деценије могла би се издвојити Вила у Улици Огњена Прице бр. 82 у Београду, објекат који и у облику волумена и у аранжману основе понавља примере настале крајем треће деценије. Слична формулација могла би се односити и на вишестамбене објекте у Улици Милоша Поцерца или Улици Војводе Миленка, грађене за предузимача Јулија Заборског. Оба објекта понављају схему зграде “Опела” у Улици краљице Наталије. Од њих је знатно занимљивија зграда инжењера Јована Петровића у Улици цара Душана. Фасада овог објекта већ сасвим припада “сиромашном” функционализму, она је такорећи лишена било какве декоративности ако се изузме масивни средишњи еркер. За истог инвеститора Злоковић је градио и вишеспратницу у Улици Светог Саве, и одмах до ње истоветни објекат за Драгољуба Штерића, за кога ће годину дана касније изградити и Вилу на Дедињу.

Објекти у Улици Светог Саве 6 - 8 представљају класичне примере модернистичке стамбене архитектуре, примере који су се у каснијим годинама множили до бесконачности. Типску основу чини “београдски стан” са пространим и слабо осветљеним предсобљем, собама “с лица”, кухињом и помоћним просторијама дуж дворишног фронта. На фасади су се поред еркера појавили и балкони.

Најзначајније Злоковићево дело, зграда Универзитетске дечије клинике у Београду, настаје у исто време, и на сличан начин, као и Брашованово најзначајније дело, зграда Државне штампарије. Ова два објекта у исто време су, без икакве двојбе, најзначајнији примери српске модерне архитектуре уопште. Датирање процеса пројектовања и грађења није неважна коинциденција, јер показује да су оба аутора, и Злоковић и Брашован, до својих најснажнијих идеја дошли управо усред периода зрелог модернизма, године 1933., и реализовали их у периоду касног модернизма (1936 - 1940). Злоковић, међутим, у својој аутобиографији, писаној 1949. године, датира пројекат Дечије клинике у 1931. годину, што би основну идеју о објекту померило на сам почетак периода зрелог модернизма.

Мада је Злоковић изузетно мало грешио у датирању својих објеката, ипак смо склони да верујемо да је у овом случају погрешио. Милан Злоковић је од самог почетка изузетно ценио ово своје дело и излагао га у свим приликама. Први пут га је изложио на десетој изложби “Облика”, пред крај 1933. године, и то као први од три експоната. На другом месту нашао се пројекат Привредног дома у Скопљу, рађен средином 1933. године, после одржавања Друге југословенске изложбе. Да је пројекат Дечије клинике заиста настао 1931. године, Злоковић свакако не би пропустио да га излаже на Другој југословенској изложби (фебруар 1933. године), будући да је овом приликом излагао и далеко мање значајни пројекат Берзе, и то у две варијанте од којих му је једна донела и негативну опаску Ђурђа Бошковића.

Има и сигурнијих извора за датирање настанка пројекта Дечије клинике него што је то анализа Злоковићеве излагачке политике. Први траг о акутној потреби за грађењем Дечије клинике појављује се у дневној штампи маја 1933. године. Из искуства знамо да се у дневној штампи појављују текстови који најављују непосредно решавање актуелних проблема.

Следећи новински текст, публикован октобра 1935. године, износи историјат институције Универзитетске дечије клинике, тешко стање у коме се она налазила у баракама на Губеревцу. “Због свега овога - вели новински извештач - управник Универзитетске дечије клинике професор г. др Амброжић, чим је примио дужност пре неколико година, почео се бавити питањем изградње једне велике и модерне Дечије клинике. У ту сврху он је путовао по Швајцарској, Немачкој и Холандији, студирајући у тим земљама дечије клинике које су изграђене на најмодернији начин. После тога он се вратио у земљу где је, потпомогнут од многих пријатеља и надлежних, успео да створи добро расположење за остварење тог великом плана. И збиља, пре три године Општина је уступила плац за подизање те велике и корисне установе у близини старе Звездаре.

Из овог текста закључујемо да је терен за изградњу Клинике одређен током 1932. године. Да пројекат није могао настати раније потврђује исти овај новински извештач нешто даље. “Међутим - пише он - у последње време Министарство за физичко васпитање затражило је то земљиште за вежбалиште Школе за физичко васпитање. Универзитет је поводом тога опет упутио молбу Општини, која је остала при свом ранијем решењу. У противном, сви планови за Универзитетску дечију клинику, које је израдио архитект г. Милан Злоковић, морали би да се раде изнова, јер су они рађени искључиво према земљишту код старе Звездаре, које је веома подесно за једну такву здравствену установу”.

У овом тексту, који смо навели у нешто ширим изводима, појављује се и наговештај улоге коју је у пројектовању и грађењу објекта могао имати др Матија Амброжић. О сарадњи инвеститора и пројектанта сведочи и следећи новински текст, у коме се прецизно датира настанак пројекта. “На основу решења Универзитетског сената - пише дописник “Политике” поводом полагања камена темељца - тадашњи ректор пок. Влада Петковић, у споразуму са ондашњим Министром просвете, садашњим Краљевским намесником г. Раденком Станковићем, замолио је управника Дечије клинике крајем школске 1932. - 1933. године (тј. у пролеће 1933. године) да припреми план за нову клиничку зграду. Одмах се приступило прибављању скица и планова које је израдио архитект г. Милан Злоковић, универзитетски доцент за јавне грађевине у сталном договору са проф. г. др М. Амброжићем”. Из даљег текста види се да је спор око земљишта окончан почетком 1935. године.

Први пројекат који је, дакле, настао у лето 1933. године и који познајемо из заосталих фотографија макете, и коначни пројекат, по коме је објекат изведен од краја 1936. до почетка 1940. године (без опреме која је уграђена знатно касније, после Другог светског рата) разликују се у детаљима од којих нам се неколики чине значајним. Коначни пројекат изгледа “сређенији” од првога углавном стога што је перфорација фасаде у висини трећег спрата уједначена са перфорацијом у осталим спратовима. Следећи детаљ односи се на разуђену улазну партију из Тиршове улице, коју први пројекат није имао. Трећи детаљ је део поткровља из Пастерове улице, са експресивним рамовским конструкцијама, које су несумњиво допринеле динамичности дугачког “брода” грађевине.

Могу}е предлошке за ово Злоковићево дело није лако утврдити. У домаћим оквирима инспирације треба тражити на страницама Планићеве књиге “Проблеми савремене архитектуре”, објављене 1932. године. Листајући ову књигу наилазимо на конкурсне радове за Закладну и клиничку болницу у Загребу. Основа Хећимовићевог рада, публикована овом приликом, има сличности са Злоковићевом основом. Већина радова на овом конкурсу, и Вајсманов, и Стрижићев, и Хећимовићев, имала је терасе окренуте ка југу, као продужетак болничких соба, а помоћне просторије и комуникације окренуте ка северу.

Болничке собе са терасама појавиле су се у нашој архитектури без сумње под утицајем Алтових “соларијума” из пројекта за Санаторијум у Паимиу (1929 - 1931). Алтов пројекат припадао је ауторовој “белој” фази, па је и са те стране могао бити од утицаја на Злоковићево дело, бар исто толико колико и неизбежне медитеранске асоцијације.

Како су савременици видели Дечију клинику? Новинарска запажања овде нису од већег интереса пошто углавном понављају елементе програма и износе податке о инвестиционим сумама које су вртоглаво расле како се рат приближавао. Критички текст написао је Иван Здравковић и објавио га у дневном листу “Правда”. Здравковић највише пажње обраћа функционалистичким вредностима у Злоковићевом делу. “Сваки отвор за осветљење неке просторије - пише он - постављен је тамо где би требало да буде постављен, и у оној величини коју је диктирала сама величина просторије коју осветљава. Отуда сви отвори нису истих величина и несиметрично су распоређени, али то не смета да цео изглед ипак даје хармоничан и пријатан утисак. Осећа се известан ритам између отвора и површина, а исто тако и између неједнаких висина и разних кровних завршетака. Здравковић замера аутору “велику разбацаност неких архитектонских елемената" на улазном делу објекта из Тиршове улице, но ипак закључује да је Злоковић “успео да зграда задовољи максимум потребе, а то је главни услов модерне архитектуре”.

Ма колико дубоко био окупиран грађењем Дечије клинике, немирни Злоковићев дух и његова огромна радна енергија уткани су истовремено у низ нових пројеката, конкурсних радова, у грађење мањих објеката. Током друге половине тридесетих година Злоковић шири своја интересовања и на две граничне области архитектонске делатности, на област урбанистичког пројектовања и регионалног планирања као и на област грађења споменика. Најзад, овај пребогати збир дела и активности Злоковић завршава пред сам светски рат зградом ФИАТ-а, која би сама била довољна да обележи врх једне изузетне градитељске каријере.

Најраније дело настало после скице за Универзитетску дечију клинику такође припада архитектури болница. Дело нам је познато из заосталих фотографија техничке документације и једног цртежа публикованог у дневном листу “Политика”. Судећи по овом цртежу, зграда је била конципирана као једноставни кубични волумен са транспарентним приземљем и снажно потцртаним хоризонталама масе и отвора. Из нама непознатих разлога дело је остало нереализовано, мада је сомборски Градски сенат прихватио пројекат зграде која би се “имала подићи на 30 огромних стубова од армираног бетона”, а завештање сомборског велепоседника Стевана Семзеа представљало је сасвим сигурну финансијску основу.

Злоковићеви конкурсни радови, настали између 1934. и 1939. године, углавном су данас непознати. Карактеристична црта сачуваних скица је њихова пуна припадност теоријским поставкама касног модернизма. У пројекту за зграду Трговачког фонда на углу Улица краља Милана и Ресавске замишљен је монументални објекат са изједначеним односом отвора и зида, обележен крупним каменим плочама или имитацијом камених плоча.

Карактеристични пример касног модернизма је, такође, и Злоковићев пројекат за зграду Етнографског музеја. И у овом случају монументална форма постиже се једноставним средствима, превагом зидне масе над отворима, ревалоризацијом принципа осне симетрије. Зграда Гимназије у Јагодини, дело реализовано између 1937. и 1940. године, има веома много сличности са пројектом за Етнографски музеј, само што је у овом случају монументалност ублажена превагом отвора над зидом на бочним фасадама, као и елементима асиметричног решења главне фасаде. И нереализовани пројекат за зграду Индустрије мермера, дело које Злоковић не бележи у својим биографским записима и за које знамо из једног новинског извештаја, представља подједнако карактеристични кубични блок са огромним улазом, пресечен стубом по средини од дна до врха. Сличне елементе садрже и дела која сматрамо антологијским примерима касног модернизма: Хипотекарна банка у Панчеву (Баумгартен и Солодов, 1940) и Хипотекарна банка у Новом Саду (Игњатовић и Ивановић, 1940).

Зграда ФИАТ-а је, рекли смо, најзначајније Злоковићево дело после Дечије клинике. Мада временски ово дело настаје у доба пуног утицаја тоталитарне идеологије, мада је посвећено индустријском гиганту фашистичке Италије, нема ни трага од предложака или идеолошких основа архитектуре тоталитарних режима. Усред силних идејних притисака, утицаја који су се ширили од изложбе у Паризу (1937) до Марховог пројекта за Олимпијски стадион у Београду (1940), Злоковић је остао самосвојан, веран свом градитељском идеалу, реду, мери, хармонији.

У међувремену, између 1935. и 1938. године, пружила му се прилика да уради неколико пројеката за урбанистичко и архитектонско уређење свог старог завичаја. Израдио је предлог “систематизације” (да употребимо архаични Злоковићев термин за делатност која би се данас назвала просторним планирањем) западне обале Которског залива, израдио је пројекат за Народни дом у Бијелој, изградио две виле и зграду Царинарнице у Котору, једноставни објекат сасвим у духу традиционалне далматинске пучке архитектуре, као и Болницу у Рисну.

Пред сам други светски рат, упоредо са довршавањем великих објеката (Универзитетска дечија клиника, зграда ФИАТ-а) Злоковић почиње да се интензивно бави теоријским проблемима. “Аналитичко испитивање трактова у односу на степен искоришћења појединих конструктивних система у архитектонском пројектовању” је наслов изгубљеног недовршеног текста чији је један део био предат у штампу 1939. године. О другом тексту, у коме је Злоковић расправљао о вредностима традиционалне народне архитектуре стваране у дрвету, знамо нешто више. Текст је Злоковић припремио за јавни конкурс а основна тема тицала се вековног сукоба источне и западне цивилизације на балканском тлу. Сажетак из овог текста Злоковић је публиковао у “Уметничком прегледу”.

Као и већина београдских архитеката Злоковић се током рата није бавио пројектовањем или грађењем. Бавио се теоријом архитектуре, пропорцијским системима. Можда је управо у тим предугим и мучним ратним годинама, које су налагале размишљања и разноврсна преиспитивања, дошао до уверења да је архитектура превасходно сразмера, бројчани однос делова, геометрија облика. Оно што је његов далеки претходник фра Вита држао за професионалну тајну, коју мајстор преноси наследнику као део градитељског ритуала, Злоковић је покушао да у наше доба објасни рационалним методима.

Током наредне две деценије, све до смрти, Злоковић се претежно или искључиво бави пропорцијским дијаграмима и модуларним мрежама, модуларном координацијом. Мера, број, постају његова опсесија. Почетком шездесетих година покушава да успостави корелацију између Корбизјеовог “Модулора” и интернационалног модуларног система. Следећих година, у заједници са сином и кћерком, покушава да оствари снове свих градитеља, да варљивост инспирације замени извесношћу разума. Туристички комплекс у Улцињу, пројектован у породичној атмосфери, требало је да представља увод у нову серију грађевина које би разрешиле тајне које су га мучиле у младости: може ли архитектура без историјских стилова, без пиластера и венаца, али и без силних невоља које собом доноси неизвесност уметничког надахнућа? Умро је изненада, у трену, у шездесет седмој години. Као да се сама природа уплашила да јој не открије све тајне.

З.Маневић

Дела: Кућа Јосифа Шојата на углу ул. Проте Матеје и Његошеве (1924); Југословенски павиљон у Филаделфији (1925, конкурсни пројекат); Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” у Београду (1925, конкурсни пројекат); Стамбена зграда у Ранкеовој 12-14 (1926); Сопствена кућа у Професорској колонији (1926, пројекат); Кућа у Ранкеовој 10 (1926); Кућа Ђуре Богданића у Ул. Светозара Марковића 45 (1926, пројекат); Кућа у Ул. господар Јевремовој 39 (1926, пројекат); Кућа Јосифа Шојата у Ул. краља Милутина 33 (1926-27); Светосавски храм (1926-27, конкурсни пројекат); Сопствена кућа у Ул. интернационалних бригада 76 (1927-28); Кућа Власте Ивковића у Палмотићевој 21 (1928); Зграда Коларчевог народног универзитета (1928, конкурсни пројекат); Поморски музеј у Сплиту (1928, конкурсни пројекат); Кућа Невене Заборски у Далматинској 79 (1928-30); Кула светиља у Сан Домингу (1929, конкурсни пројекат); Теразијска тераса (1929 - 30, конкурсни пројекат); Хипотекарна банка у Сарајеву (1928 - 31); Вила Прендића у Ул. Османа Ђикића 20 (1932 - 33); Пансион др Карајовића у Матарушкој бањи (1932 - 33); Вила “Ривијера” у Херцегновом (1934); Задужбинска болница Стевана Семзеа у Сомбору (1934, пројекат); Царинарница у Котору (1935 - 38); Надгробни споменик др В.Маринковићу на Новом гробљу у Београду (1936); Спомен дом Хришћанске заједнице младих људи у Београду (1936 - 37, 1940, пројекат); Основна школа у Јагодини (1937 - 40); Регулација ужег центра Београда (1937, конкурсни пројекат); Палата Хипотекарне банке “Албанија” (1938, конкурсни пројекат); Зграда Трговачког фонда на углу Ресавске и Краља Милана 23 (1938, конкурсни пројекат); Зграда Етнографског музеја у Београду (1938, конкурсни пројекат); Зграда ФИАТ-а у Булевару ЈНА 61 (1939 - 40); Вила Младена Јосића у Пушкиновој 6 (1940); Болница за лечење костију на Бањици (1948, 1955 - 60 С.Клиска, М.Злоковић); Концертна дворана (1949, пројекат); Стоматолошки факултет на Губеревцу (1951, конкурсни пројекат); Учитељска школа у Призрену (1960-62); Зграда Више педагошке школе у Призрену (1965, 1968- 70, М.Злоковић, Ђ.Злоковић); Туристички комплекс у Улцињу (1962 - 65, М. Злоковић, Ђ.Злоковић, М.Мојовић).

Библ.: Старе цркве у области Преспе и Охрида, Старинар, књ.III, Београд 1925, 115-149; Moderni architektura v Belehrade, Stavba, бр.12, Праг 1929, 182-183; Стара и нова схватања, Архитектура, бр.5, Љубљана 1932, 143-144; Један од предлога за уређење ужег центра Београда, Београд 1937; Главна обележја савремене архитектуре, Смена, Београд 1938, 86-88; Утицај Истока на нашу фолклорну архитектуру, Уметнички преглед, бр.9, Београд 1940, 261-262; Утицај пропорцијског система Блонделове капије Св. Денија у Паризу на недовољно расветљен проблем пропорција у архитектури, Годишњак Техничког факултета Универзитета у Београду 1946-47, Београд 1949, 45-48; Критички осврт на значај пропорцијских дијаграма и модуларних мрежа у пројектовању, Реферати за Прво саветовање архитеката и урбаниста Југославије, изд. Научна књига, Београд 1950, 161-168; О проблему модуларне координације мера у архитектонском пројектовању, Техника, бр.2, Београд 1954, 169-182; Улога непрекидне поделе или “златног пресека” у архитектонској композицији, Преглед архитектуре, бр.1, 2 и 3, Београд 1954-1955, 11-17, 44-48 и 80-85; Антропоморфни системи мера у архитектури, Зборник заштите споменика културе, изд. Савезни институт за заштиту споменика културе, књ.IV-V, Београд 1955, 181-216; Divina proportio = sectio aurea, Преглед архитектуре, бр.4-5, Београд 1955 - 56, 126-127; Геометријска анализа пропорцијског склопа архитектонских радова по Вињоли, Зборник Архитектонског факултета Универзитета у Београду, Београд 1953-1956, 35-73; Примена на стандардниот модул 1М = 10см во архитектонското проектирање, Годишен зборник на Техничкиот факултет во Скопје, год.I, Скопје 1957, 177 - 189; Интегрисање “Модулор”-а у интернационални модуларни систем, Архитектура урбанизам, бр.6, Београд 1961, 28- 31; Израз у нашој савременој архитектури. Други разговори о архитектури. Охрид 1960, изд. ИАУС, Београд 1964, 20-21.

Основна лит.:   Зоран Маневић, Злоковић, изд. Институт за историју уметности и Музеј савремене уметности, Београд 1989.

Општа лит.: Изложба, 1929; Изложба, 1931, 12; Крунић, 1954; Изложба, 1958, 97; Изложба, 1964; Мамбријани, 1969, 77; Мушич, 1969, 391; Маневић, 1972, 18, 23-25, 28, 31, 37 - 38, 79; Гордић, 1972, 141 - 142; Белоусов, 1973, 132, 156; Мартиновић, 1973, 17-19, 24-26, 33, 75; Б.Несторовић, 1973, 342, 358, 375-376; Митровић, 1975, 7, 9; Стојановић, Мартиновић, 1978, 110-112, 115, 118, 122, 126; Култерман, 1985, 214; Миленковић, 1987, 95; Бркић, 1992, 57, 59-60, 66-70, 76, 89, 100, 103-113, 116-117, 124, 129-130, 143, 154, 184, 195, 270, 281, 310, 314; Маневић, 1997, 76; Кадијевић, 1997, 131, 135-136, 138, 140, 142, 145, 170, 172, 182, 190, 204 - 205, 2221, 224.

Остала лит.:  Богдан Богдановић, Поводом додељивања награде за животно дело Милану Злоковићу, Архитектура урбанизам, бр.22-23, 1963, 105-106; Оливер Минић, Милан Злоковић, уметник и научник (1898-1965), Архитектура урбанизам, бр. 35-36, Београд 1965, 77-78; Станко Мандић, Десетогодишњица смрти Милана Злоковића. Мисли, људи и грађевине, Политика 13.9.1975, 14; Момчило Павловић, Живот и дело архитекте Милана Злоковића, Урбанизам Београда, бр.48, Београд 1978, 23-31; Марина Ђурђевић, Милан Злоковић, Момент, бр.11-12, Београд 1988, 89-94.