Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

\ОКИ] Александар

(1936, Београд - 2002, Београд)

Студирао у Београду (1955-60). Запослен

у Заводу за унапре|еwе комуналне делатности

СР Србије у Београду (1963-

68), у Градској оп{тини Амана, Јордан

(1968-69), Дирекцији за изградwу и

реконструкцију Београда (1969-75),

предузе}у “Беоплан” (1975-84). Оснива~

и власник бироа “Романти~на архитектура”

(1992 до смрти).

\оки} је пореклом из београдске породице.

По~етком века wегов отац Никола

\оки}, доселио се из Лесковца и настанио

код своје тетке, једне опаке и

сна`не `ене, којој је занимаwе цариника

на савском |умруку сасвим пристајало.

Вредан по природи, трпеqив и по{-

тен, како то само патријархални ју`wаци

могу бити, Никола је напредовао споро

и те{ко. Запо~ео је као {егрт и калфа

у трговини, да би тек пред Други светски

рат успео да се осамостали и купи

два омаwа локала у центру Београда, у

околини Калемегдана. У ратним разараwима

изгубио је део имаwа, део му је одузет

после рата. Као и други београдски

трговци, постао је слу`беник у др`авној

радwи, злопате}и се са малом платом

и пензијом до краја `ивота.

\оки}ева мати била је пореклом Враwанка.

Од Београда она је о~екивала

далеко ви{е него {то јој је он пру`ао.

О~екивала је лагодан `ивот у велеграду,

отмене балове, раско{не хаqине.

И тек {то се испуwеwе снова указало

на видику, макар само као могу}ност,

до{ао је рат и с wим и безна|е. Саwар,

романти~ног духа, у{ла је у кризе које

су је раздирале. Умрла је не спознав-

{и до краја истину да се сопствени

идеали нај~е{}е остварују тек иза нас,

у `ивоту на{е деце. Радиност и осетqивост,

енергија и сентимент, морали

су бити спојени у једној ли~ности да би

идеали \оки}евих родитеqа могли постати

стварност.

Детиwство, де~а{тво, рану младост,

Александар \оки} је провео лагодно. У

опхо|еwу са околином исказивао је простосрда~

ност, био је комуникативан и

својтqив по природи, и ове особине

формирале су основу за активно бавqеwе

спортом. Определио се за ко-

{арку која је средином педесетих година

јо{ увек окупqала интелектуалну

омладину. Спорт је утврдио у wему обе

битне насле|ене особине: самопрегорни

рад, али и сталну потребу да се

активно у~ествује у креираwу колективног

победни~ког идеала.

Како се ли~ност која поседује овакве особине

сналазила у свету архитектуре,

ме|у архитектима? У доба кад се \оки}

уписао на Архитектонски факултет,

ме|у наставницима је било сна`них

ли~ности које су обеле`иле ~итаву

епоху: Доброви} и Злокови}, бра}а Крсти},

Богдан Несторови}, Дероко. Амбициозни

студенти прибли`авали су се ауторитативним

наставницима, улазили у

wихов духовни круг, и унапред спремни

да пре|у ~итав тегобни пут од {егрта

до мајстора.

\оки}евом карактеру ова схема није одговарала.

У време када је дипломирао,

млади таленти везивали су се за нове

ауторитете, ме|у којима је најзна~ајније

место заузимао Уро{ Мартинови}. \оки}

је за ментора, ме|утим изабрао

Бранка Максимови}а, ортодоксног ме|уратног

функционалисту, ~ији су назори

били далеко бли`и хуманизму Хауардовог

“вртног раја” него монументализму

Корбизјеовог ^андигара.

Максимови} је и на своје непосредне

сараднике, Мариолу Богојеви} или Владимира

Бјеликова као и на своје у~енике,

преносио атмосферу “по{теног

рада” као супротност “непо{теном егзибиционизму

уметника". Мариола Богојеви}

и Владимир Бјеликов били су истовремено

запослени и у Заводу за унапре|

еwе комуналне делатности Србије.

Они су заједно са Вером \уки} и Димитријем

Пери{и}ем увели \оки}а, непосредно

после студија, као ли~ност огромне

радне енергије, у слу`бени~ку

атмосферу Завода. Тако се догодило

да се током ~итаве седме деценије, све

до одласка у Аман, Александар \оки}

бавио {ироким темама, планираwем буду}

ности ~итавих региона, генералним

проблемима развоја градова, ула`у}и

големи труд у обраду елабората који

нај~е{}е завр{авају заборавqени у

ладицама локалних полити~ара.

Та страна сло`ене \окови}еве ли~ности,

способност да се предано ради и

онда када су циqеви далеки, а методи

колективисти~ки, несумwиво води порекло

од оца. Али друга страна ли~-

ности, `еqа за такми~еwем, за побе-

|иваwем, као подсвесно испуwаваwе

мај~иних завета, наводи га да се одмах

по завр{еним студијама, заједно са Све-

тиславом Ли~ином, у оквиру конкурсног

надметаwа, упусти у пројектоваwе реконструкције

Смедеревске твр|аве.

Био је то одлу~ују}и блиски сусрет са историјом,

са националном културом, сусрет

који }е се као лајтмотив провла-

~ити кроз wегов `ивот и дело. Уз Светислава

Ли~ину упознао је и вајара Мом-

~ила Кркови}а, ~ији је геометризовани

ликовни језик био довоqно неутралан

и погодан за истицаwе паралелне улоге

архитекте у заједни~ком делу. Тако

је \оки} у{ао у свет уметности, упознао

и прихватио wегове регуле.

За разлику од других архитеката, који

своје конкурсне радове уни{тавају или

забораве, немају}и осе}ај за трајност

духовних вредности, за трајност идеја,

\оки} и Кркови} су уз помо} истори~ара

уметности Владимира Рози}а, после

низа награда у конкурсним надметаwима,

организовали изло`бу својих

дела у тек основаној Галерији Колар-

~евог народног универзитета.

У уметни~ким биографијама сликара и

скулптора, с једне стране, или архитеката,

с друге стране, у формираwу wиховог

ауторског лика, изло`бе имају

разли~ити зна~ај. Изло`бе ликовних

уметника ме|усобно се пореде по месту

у коме се одр`авају, реномеу галерија,

крити~ким текстовима којима су пропра}

ене.

Из изло`бе у изло`бу, на вредносним

лествицама којима стреме успеху, ликовни

уметници мукотрпно савла|ују степеницу

по степеницу, прелазе}и из таме

анонимности на светла естраде. У архитектонском

свету, ме|утим, све су изло`

бе истог ранга, све се сматрају прворазредним

дога|ајима. Отуда се не треба

~удити {то је и ова изло`ба у Галерији

Колар~евог универзитета, која објективно

није могла имати ве}и културни

зна~ај, у~инила да Александар \оки}

на београдској сцени буде откривен

као нова уметни~ка ли~ност.

Пуну уметни~ку промоцију \оки} је остварио

на првој самосталној изло`би

радова, одр`аној у Галерији Графи~-

ког колектива, по~етком 1972. године.

Изло`би је претходила готово невероватна

двогоди{wа урбанисти~ка и

архитектонска продукција. Приказана

дела обухватала су конкурсни пројекат

за ~итаво једно стамбено насеqе, пројекте

јавних и пословних објеката,

{кола, стамбених зграда, центра једне

месне заједнице. У реализацији пројеката

у~ествовало је преко тридесет

архитеката, ин`еwера, техни~ара.

Али, нит која спаја све те пројекте, која

их обједиwује у уметни~ки опус јесте ликовни

језик ~ији је творац Александар

\оки}. Елементи овог новог ликовног

израза у пуној мери одре|ују \оки}еву

уметни~ку индивидуалност. Они се могу

идентификовати у три нереализована

пројекта. Ре~ је о Пословном објекту у

Макензијевој улици, Пословном објекту

у Сремској улици, Центру месне заједнице

на Бановом брду.

Прва компонента \оки}евог уметни~ког

идентитета заснована је на прихватаwу

авангардних кретаwа у светској архитектури.

\оки}ева интерпретација ових

кретаwа, како је то сасвим евидентно

приказано у пројекту за Пословни објекат

у Макензијевој улици, сасвим је слободна,

асоцијативна, у духу градитеqске

традиције на{е средине. Па ипак,

недвосмислено је савремено и авангардисти~

ко порекло хоризонтално пру-

`ених “туба”, поготову ако их замислимо

изгра|еним у натур бетону.

Друга компонента \окови}евог уметни~-

ког идентитета присутна је ви{е у макети

Пословног објекта у Сремској улици,

него у wеговој техни~кој, црта~кој презентацији.

У макети је о~игледно приказана

структура облина, које су далеко

од техницисти~ке прецизности и

иницирају појаву топлих материјала у

обради фасадних повр{ина. Слагаwе облица

разли~итог дијаметра по вертикали,

wихово ирегуларно повезиваwе,

за~етак су једног романти~ног метода,

на~ина ми{qеwа који води готово невероватним

склоповима разли~итих волумена,

како геометријског и апстрактног,

тако и симболи~ког или магијског порекла.

Најзад, тре}а компонента \оки}евог уметни~

ког идентитета происти~е из дугих

година занимаwа меморијалима. Ку-

}а је у \окови}евој ликовној интерпретацији

нај~е{}е предмет који нас узбу-

|ује, понекад {окира. Центар месне за-

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

116

А.\оки},

Пословни објекат на

углу Сремске улице,

конкурсни пројекат,

1970

једнице на Бановом брду, на пример, у

су{тини је меморијал, не само по

кру`ној основи у коју је уписан, основи

~ије је сна`но симболи~ко зна~еwе послу`

ило као обеле`је ~итаве поменуте

изло`бе у Графи~ком колективу, ве}

и по обликоваwу доминантне вертикалне

масе.

Ове битне особености, транспоноваwе

утицаја светских кретаwа, романти~ни

метод у комбиноваwу облика и {окантни

ефекат меморијала, могу се лако препознати

у готово свим каснијим \оки-

}евим делима. Оне граде унутра{wу

конзистентност уметни~ког дела, омогу}

авају пуну повезаност дела и ли~-

ности, формираwе уметни~ког индивидуалитета

који не скрива своју припадност

једној регионалној култури, али те-

`и да унутар тог лимитираног подру~ја

истакне сопствену улогу.

Ове рано изра`ене особености, спретно

и континуално приказиване јавности

на колективним манифестацијама као

{то су Салон архитектуре или Октобарски

салон, бројним ретроспекцијама, изло`

бама поводом зами{qених великих

урбанисти~ких или архитектонских подухвата,

све је то неминовно водило оствареwу

дру{твеног поло`аја уметника,

сасвим разли~итом дру{твеном поло-

`ају од оног који је \оки} заузимао као

приqе`ни сарадник Завода за унапре-

|еwе комуналне делатности током {ездесетих,

Завода за изградwу и реконструкцију

града током седамдесетих, или

Института за архитектуру и урбанизам

Србије крајем осамдесетих година.

Александар \оки} као слу`беник и

Александар \оки} као уметник, два су

сасвим разли~ита дру{твена поло`аја.

Двојба ли~ности, која из тога происти~

е, ~еста је појава у послератној

српској архитектури. Она се није могла

избе}и ни када је \оки} приступао мало

познатим, или сасвим анонимним

бироима (“Беоплан”, “Београд инвест”)

који су добијали на зна~ају једино у време

wеговог деловаwа.

Непријатне двојбе ли~ности \оки} се

кона~но ре{ио тек када је дру{твеним

променама било омогу}ено формираwе

приватних архитектонских бироа. Доградив{

и сопствену ку}у, као у нека

сре}на времена изме|у два светска

рата, када су архитектонски бирои били

ви{е налик на уметни~ка атеqеа

него на фабри~ке хале, \оки} се кона~

но на{ао у миqеу о каквом је саwарио

јо{ од студентских дана.

Порекло духовног амбијента у који се мо-

`е сместити \оки}ево дело поти~е јо{

из доба када је тајфа Андрије Дамјанова

на свој особени на~ин у градwи Смедеревске

цркве интерпретирала средwовековне

моделе. У новије доба, овај романти~

ни градитеqски амбијент одредили

су Момир Корунови} у првој, и Михајло

Митрови} у другој половини про{лог

века. Wима се на ретроспективној изло`

би у малој УЛУС-овој галерији у Кнез

Михаиловој улици, пред крај осамдесетих

година, под сугестивним називом “Романти~

на архитектура”, придру`ио Александар

\оки}.

Оно {то је ме|усобно повезивало ова

три у~есника у излагаwу била је, управо,

еманација националног духа, и то не

у садр`ају изло`ених пројеката и об-

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

117

А.\оки},

Пословни објекат

у Макензијевој ул.,

пројекат, 1970

А.\оки},

Забавни парк у

Топ~идеру,

конкурсни пројекат,

(са С. Или}ем), 1973

А.\оки},

Забавни парк у

Топ~идеру, Павиqон

историје, конкурсни

пројекат, (са С.

Или}ем), 1973

јеката, нити у елементима wиховог обликоваwа,

материјала или конструкција.

У ваздуху, у атмосфери, у до`ивqају,

осе}ала су се усхи}еwа и ограни~еwа

једне самосвесне регионалне архитектуре,

заједни{тво аутенти~них носилаца

wених особености.

Када се ~итаво досада{wе \оки}ево

дело обухвати једним погледом, прва је

помисао како деценије у wему играју

видну улогу. Скоро ~итаву прву деценију

свог стварала{тва (1960 - 70) \оки}

је посветио меморијалној архитектури

и урбаном планираwу. Ма да се меморијалима

и урбаним планираwем бавио

и у следе}ој деценији (споменици на Батини,

на Сремском фронту и Кадиwа~и

са вајаром Миодрагом @ивкови}ем,

као и урбанисти~ки пројекти за нова насеqа

Кне`евац - Кијево, Бановци, Ресник),

ипак је друга деценија, изме|у 1970.

и 1980. године, обеле`ена најпре пројектима

у духу светске авангарде (Пословни

објекти на углу Сремске улице и

у Макензијевој улици, забавни парк у

Топ~идеру), а затим низом пројеката и

објеката којима је заузео место једног

од најзна~ајих градитеqа тада{wе

средwе генерације.

Најзад, осамдесетих година 20. века \оки}

запо~иwе тре}у фазу свог стварала{

тва у сасвим новом духу, јасним опредеqеwем

за по{товаwе облика локалне

градитеqске традиције.

Циклус спомен - обеле`ја, од конкурсног

рада за уре|еwе Смедеревске твр-

|аве (са С.Ли~ином, 1960), до конкурсних

радова за споменике у ^а~ку, Малом

По`аревцу или Парку пријатеqства

у Новом Београду (са М.Кркови}ем)

указује на изузетно ~врсту структуру

основних идеја, тако да се разлике изме|

у појединих дела показују искqу~иво

у детаqима. У питаwу је слободна

форма која понекад драмати~ним су-

`аваwима, понекад разлиставаwем, обухвата

споменик или стреми ка wему, увек

јасно раздвајају}и дело архитекте од

дела скулптора. По овој особини, \оки}

еви меморијали се и разликују од Богданови}

евих (у којима се градитеq појавqује

и у улози скулптора) или Yамоwиних

(из којих је готово искqу~ен градитеq),

прибли`авају}и се “синтези уметности”

на на~ин на који се овај никад достигнути

идеал схватао по~етком {ездесетих

година.

Обликоваwе спомен комплекса, ма да је

могло трајати кра}е, и бити са`ето у маwем

броју дела, донело је \оки}у огромно

искуство у компоноваwу облика и, наро~

ито, осе}аwе за овалну и кру`ну форму,

{то }е се касније исказати као једно

од битних обеле`ја wеговог градитеqског

израза.

Током 1968. и 1969. године, као експерт

Уједиwених нација, \оки} је у далеком

Аману радио на идејним урбанисти~ким

ре{еwима регулације градског центра.

Ове своје радове \оки} је делими~но

публиковао по повратку у земqу у специјалном

броју ~асописа Архитектура

урбанизам, посве}еном доприносу српских

архитеката ту|им срединама. До

сада се, ме|утим, нисмо запитали каквог

су утицаја те ту|е средине - осим у

психоло{ком погледу - могле имати на

идеје на{их архитеката.

Аман није никада био светска метропола,

нити су светски архитекти првога реда

у wему оставили своја дела. Али, оно

{то је на једног младог београдског архитекту

могло имати утицаја јесте неумитност

дубоких промена у заосталим

срединама. Када се по~етком седамдесетих

година запослио у тада{wој Дирекцији

за изградwу и реконструкцију

града, по повратку из Амана и уз стимулативни

утицај Боривоја Мати}а, \оки}

је у своје прве ауторске радове унео

управо агресивну неумитност промена,

везују}и се за тада{wу светску авангарду.

Била су то смело обликована дела, изван

на{их локалних стандарда, дела која

су у маwој или ве}ој мери подсе}ала

на тада веома актуелне моделе “бруталиста”

и “метаболиста”. Бруталисти~-

ке “тубе” и “кутије” карактери{у пројекат

Пословног објекта у Макензијевој

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

118

А. \оки},

Стамбено насеqе

“Лабудово брдо”, (са

М. ^анком), 1972 - 84

А. \оки},

Стамбено насеqе

“Лабудово брдо”,

конкурсни пројекат,

(са М. ^анком), 1971

улици (1970) као и не{то каснији конкурсни

пројекат за Основну {колу на Бановом

брду (1971), док се “метаболисти~

ке” облице могу препознати у конкурсном

пројекту Пословног објекта на

углу Сремске улице (1970).

Како \оки} користи ове предло{ке?

На на~ин приро|ен београдској градитеqској

{коли. Позајмqује се облик који

симболизује везу са светом (академски,

сецесијски, модернисти~ки, постмодернисти~

ки) а унутра, у аран`ману основе,

у детаqима, у ентеријеру, објекат

`иви својим сопственим `ивотом, одра`

авају}и особености локалне средине.

Тако се \оки}еве “кутије” у унутра{-

wости Пословног објекта у Макензијевој

улици {ире и скупqају, у складу са

захтевима програма, “облице” (у Пословном

објекту у Сремској улици) нису сервисни

пилони, нигде се функција и облик

не подударају, не `иве једним `ивотом.

Сли~ан став према иностраним предло{

цима \оки} исказује и у пројекту Забавног

парка (са С.Или}ем, 1973), лоцираном

најпре у Топ~идеру, а потом делими~

но реализованом на Ади Циганлији.

Овде су форме, које не крију “арцхиграм”-

овско порекло, испуwене не само природним

културоло{ким садр`ајима (“Павиqон

свемира”), ве} и сасвим неприродно

традиционалисти~ким,какав је

“Павиqон националне историје", који је

у на{им крајевима сасвим те{ко замислити

изван фолклористи~ког или српсковизантијског

руха.

Напоредо са овим излетима у сфере

експерименталних облика, \оки} по~етком

седамдесетих година, на основу конкурсног

ре{еwа (са М.^анком), прихвата

да пројектује и реализује своје најобимније

дело, Стамбено насеqе Кне-

`евац - Кијево. Гра|ено током ~итаве

осме деценије, насеqе у урбанисти~кој

композицији и детаqима појединих објеката

опомиwе на сва дотада{wа искуства,

како она са меморијалима, тако

и она са идејама светске авангарде.

У компоноваwу новог урбаног миqеа, на

терену на коме нема трагова претходних

културних слојева, \оки} се присе}

а основних правила компоноваwа

меморијала: гра|евинске масе прате

изохипсе терена, ~име се остварује глобални

склад природе и архитектуре. Полукру`

ни низови објеката, скупqени око

трга као среди{wег мотива, имају своје

далеко порекло у примарним облицима

преисторијских гра|евина, а могу се и

директно повезати са \оки}евим конкурсним

пројектом меморијала у ^а~ку.

Најзад, мора се приметити како у целокупном

ре{еwу има ликовне симболике.

На макети, обриси насеqа подсе-

}ају на крила палог лабуда. Отуда и назив

конкурсног рада и одома}ени топоним

“Лабудово брдо”, {то је, тако|е, несумwиви

заостатак из романти~не природе

\оки}евог стварала{тва.

Савременој архитектонској пракси припада

све остало: обликоваwе стамбених

блокова, аран`ман типи~не основе

спрата, аран`ман стана. Кру`ни прозори

(кру`на форма је један од “знакова”

\оки}евог израза), као и уве}ани осе-

}ај за дизајн објекта, графи~ки дизајн примеwен

на објектима, воде своје порекло

из контакта са светском авангардом,

која у својим пројектима користи тако|

е дизајн из “сциенце фицтион” филмова.

Спратови стамбених солитера обеле-

`ени су бројкама, објекти видqиво обеле`

ени светле}им телима при врху.

“Стамбени трг”, кру`на бетонска платформа

изме|у солитера, јесте \оки}ев

одговор на оту|еност која мори сва нова

насеqа. Wегова претпоставка да }е

се qуди задр`авати на “интимном тргу”

показала се исправном. Облик “трга”

задр`ан је и у касније гра|еним деловима

Насеqа, оплемеwен зеленилом.

Резултате ви{егоди{wих напора у обликоваwу

насеqа Кне`евац - Кијево,

\оки} и ^анак су приказали на изло`-

би која је крајем 1976. године, уз помо}

фотографа Мирка Ловри}а, одр`ана у

Салону Музеја савремене уметности у

Београду. Поставком изло`бе и сугестивним

насловом “Повратак тргу” инсистирало

се на тргу као најве}ој вредности

и симболу Насеqа, мада се пра-

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

119

А.\оки},

@елезни~ка

станица у Прокопу,

конкурсни пројекат,

(са {ироким тимом

коаутора), 1975

А.\оки},

Одмарали{те

“13 мај” у Бе~и}има,

1976, 1980 - 83

ви симбол појавио тек неколико година

касније. Био је то један од малобројних

јавних објеката у Насеqу, Трафостаница

"Филмски град".

Трафостаница “Филмски град” је по свим

својим одликама антологијско дело српске

архитектуре. “Ефектна споqа{wост”,

која је по ре~има Александра Дерока

“једна од доминантних карактеристика

укуса ... на{их неимара”, везује ово \оки}

ево дело за трајне карактерне особине

националног градитеqског духа.

Волумен је разбијен на карактеристи-

~ан на~ин, ескалацијом облика преко

средwег брода, онако како су и стари неимари

слагали форме око централне куполе.

Лукови се прета~у један у други.

У тој игри, они се понегде утапају у централни

волумен, понегде се са wим драмати~

но сукобqавају, као на оном месту

где бетонски “потпорwаци” воде право

у стаклену мембрану.

Из далека, са Церака, бела гра|евина

лебди у ваздуху и изди`е се пут неба

као знак, као градитеqски симбол. Wена

“овоземаqска” намена само је бледи

одсјај wене стварне функције. Права

природа wене функције је духовног порекла,

она знаке које познајемо из про{-

лости преноси у буду}ност не воде}и

претерано ра~уна о варqивој стварности

дана{wице.

Овај објекат прибли`ио је \оки}а знатнијем

ува`аваwу градитеqске традиције

и оној оп{тој тенденцији која је свој

завр{ни облик добила у теорији и

пракси постмодернизма.

По~етком осамдесетих година \оки}

се одваја од нагла{ено структуралних

или дизајнерских композиција, какви су

конкурсни пројекат за @елезни~ку станицу

у Прокопу или Одмарали{те “13.

мај” у Бе~и}има (уни{тено интервенцијом

Бранислава Митрови}а 2007), и запо~

иwе нов циклус у ~ијим је основама

романти~ни однос према градитеqској

про{лости.

На ме|и изме|у апстрактно - геометријског

и романти~но - историцисти~ког циклуса,

при крају седамдесетих и по~етком

осамдесетих година, \оки} заједно

са П.Маркови}ем и Q.Злати} по~иwе

да ради на концепту новог града крај

Ресника, под Авалом. Ово недовр{ено

дело (ура|ен је само урбанисти~ки пројекат),

утемеqено на претходним детаqним

студијама линеарног града, представqа

у неку руку синтезу свих дотада{

wих \оки}евих дела.

Ки~ма насеqа прати изохипсе терена,

а око wе се, у сегментима, развијају пословни

и стамбени објекти. На сли~ан на-

~ин компонован је, на пример, и Меморијални

комплекс на Кадиwа~и, у коме

се сегменти са аутономном функцијом

претапају један у други, ду` ки~ме која

се повија по терену. Неки делови новог

насеqа, ме|у које свакако треба убројати

полукру`не низове објеката, подсе}

ају на ре{еwа са “Лабудовог брда”.

Неки јавни објекти, као {то је пројектовани

Центар месне заједнице, подсе}ају

на нереализовани пројекат Пословног

објекта у Макензијевој улици. Најзад,

линеарни тип насеqа јесте спој иностраних

искустава, утописјких ре{еwа,

али и многих постоје}их дома}их примера

градова или насеqа, насталих

током 19. века, формираних ду` друмова

или зна~ајних комуникација у {ирим

градским агломерацијама. Тиме се \оки}

ве} сасвим прибли`ио пуном по{-

товаwу историјских детерминанти у планираwу

новог урбаног миqеа, ~ак и онда

када се овај ствара на новим, историјски

незапоседнутим теренима.

Грани~на та~ка до које је \оки} доспео

у историцисти~ким настојаwима јесте

досетка са спајаwем облика викин{ког

брода и {умадијске ку}е у Дому југословенско

- норве{ког пријатеqства.

Формула је једноставна, лако ~итqива,

и у wој препознајемо {окантне ефекте

на којима се заснива техника цртаног

филма, стрипа или савременог музи~-

ког спота.

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

120

А.\оки},

Стамбена зграда у

Доситејевој ул.,

модел, 1985

А.\оки},

Ку}а југословенско -

норве{ког

пријатеqства у

Горwем Милановцу,

1981 - 82

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

121

А.\оки},

Трафостаница

“Филмски град”,

1977 - 79

Наредни циклус, у коме се историцизам

појавqује тек у назнакама, \оки} запо-

~иwе осамдесетих година, стамбено пословним

зградама у Улици краqа Милутина

у Београду. Тро~лана или пето-

~лана композиција фасадног платна, повратак

полукру`них балкона, стандардни

елементи у декорацији поткровqа

(полукру`на атика, кугле, громобран)

као и назна~ено богата улазна партија,

преузети су из вокабулара београдске

ме|уратне архитектуре. Али, дега`ирани

стуб по средини фасаде, ~ији је једини

задатак да подр`ава балкон првог

спрата (Краqа Милутина 38), јесте елемент

преузет из постмодерне праксе.

У стамбеној групацији у Улици Благоја

Парови}а задатак стуба је да носи декоративну

ло|у ромбоидног облика при

врху гра|евине. Ромб се и овде, и на другим

местима, појавqује као облик преузет

из народне традиције, из }илимарства.

У духу }илимарских мотива компонована

је фасада Стамбеног објекта

у Доситејевој улици у Београду, и овај поступак

подсе}а на отелотвореwе поставки

давно заборавqеног Драгутина

Инкиострија, који је елементе националног

стила заснивао на моделима примеwене

уметности.

У осталим стамбеним објектима, или

групацијама објеката, насталим крајем

осамдесетих година, наро~ито оних на

Дедиwу, видан је напор да се остане у

физи~кој, али и духовној вези са непосредном

околином.

Трговинско пословни центар на обали

Саве у Сремској Митровици, пројектован

пред крај осамдесетих година, прибли`

ава се стандардним облицима архитектуре

са по~етка на{ег века, готово

до нивоа губqеwа сопственог идентитета.

Два велика пројекта, један реализован

(Клуб ЈНА у Тивту, са Б.\унисијеви-

}ем), други нереализован (покривена

пијаца на Бановом брду у Београду, са

В.Мати}ем), карактери{у \оки}ево

стварала{тво крајем осамдесетих и по-

~етком деведесетих година. Објекат у

Тивту заснован је на романти~ној интерпретацији

укотвqених бродова и

wихових полуспу{тених једара. Битни

елемент композиције је морска повр-

{ина у којој се у време бонаце огледају

фасаде, стварају}и илузију истори~ности.

Покривена пијаца на Бановом брду компонована

је од једне залу~ене структуре

која прати особине терена и два

кубуса кру`них основа. Једну такву покривену

пија~ну халу, кру`не основе,

пројектовао је крајем двадесетих година

Јан Дубови, оснива~ српске модерне

архитектуре. Пројекат Дубовог остао

је у сфери експресионизма. \оки}

је своју структуру романтизовао декоративним

кулама на улазу или декоративним

завр{ецима лантерне кру`них

хала. Припадници разли~итих епоха, поклоници

разли~итих традиција, Дубови

и \оки}, не знају}и један за другог, срели

су се на истој теми, у истом граду, указују}

и нам на разлике које српску средину

деле од остатка света.

Однос дома}е и светске архитектуре.

дома}их и светских архитектонских вели~

ина, нај~е{}е нас сасвим непотребно

му~и. Идеја Ивице Мла|енови}а из

осамдесетих година про{лог века, да

се у Београду изгради осам ку}а познатих

светских аутора, ме|у којима }е

једну пројектовати и Александар \оки},

била је довоqна да разре{и ову

ла`ну дилему.

Ве{тином компоноваwа, савременим

аран`маном основе, употребом савремених

материјала, обликоваwем детаqа,

укупном архитектуром, \оки}ева ку-

}а не разликује се од оних које су потписали

Ки{о Курокава, Дахиден, Тајгерман

и други. Али та ~иwеница, да \оки-

}ев пројекат не заостаје за Курокавиним

или Тајгермановим, не говори

нам претерано много. Идеал српске архитектуре,

идеал српских архитеката,

никада није био да се мимикријски прибли`

е Европи, ве} да ука`у на особености

сопствене културе, да транс-

ЛЕКСИКОН НЕИМАРА

122

А.\оки},

Стамбено пословна

зграда у Улици

краqа Милутина,

1982 - 85

понују и емитују сло`еност културних

слојева сопственог тла. Понекад они у

томе успевају ви{е, понекад маwе. Александар

\оки} је свакако у групи српских

аутора који су у томе успели најви{

е. У којој }е мери Европа и свет бити

свесни доприноса српских архитеката,

у којој }е мери `елети да их прихвате,

као {то су прихватили сликаре

Вели~кови}а, Даду \ури}а, Попови}а,

[обаји}а? То је, ве}, питаwе културног

маркетинга. И ни~ег ви{е.

З.М.

Дела: Спомен обеле`је у Малом По-

`аревцу (1964, А.\оки}, М.Кркови}); Реконструкција

центра Амана, Јордан

(1969, пројекат); Пословни објекат на

углу Сремске и Мар{ала Бирјузова ул.

у Београду (1970, конкурсни пројекат);

Пословни објекат у Макензијевој ул.

(1970, пројекат); Стамбено насеqе Кне-

`евац - Кијево код Београда (1971-75,

А.\оки}, М.^анак); Спомен комплекс на

Кадиwа~и код У`ица (1976-79, А.\оки},

М.@ивкови}); Одмарали{те “13.

мај” у Бе~и}има (1976, А. \оки}, М. Радо-

{еви}, С. Зиројеви}, дело девастирано

2007); Стамбено пословна зграда у Ул.

краqа Милутина 30 (1982); Клуб ЈНА у

Тивту, Бока Которска (1985, А.\оки},

Б.\унисијеви}, Д.Те{и}); Стамбено пословни

објекат у Доситејевој 11 у Београду

(1985); Покривена пијаца са Тр`-

ним центром на Бановом брду у Београду

(1991, пројекат, А. \оки}, В. Мати});

Пословни хотел предузе}а БМГ на

Партизанским водама на Златибору

(1992, пројекат, А.\оки}, В.Мати}); Православна

црква (1994, пројекат).

Библ.: Ресник - линеарни град - Авала

град у: Исто, изд. Културни центар Београда,

Београд 1980, 7-23.

Основна лит.:   Зоран Маневи}, Александар \оки},

Београд 1995.

Општа лит.:  Маневи}, 1972, 33, 121; Белоусов,

1973, 19; Салон, 1977, 42-43; Салон,

1978, 100-101; Стојанови}, Мартинови},

1978, 38, 83, 243; Салон, 1979, 78-79,

130-133; Салон, 1981, 83-84; Салон,

1982, 59-60; Мла|енови}, 1982, 28; ЛЕЈ,

1984, 379; Култерман, 1985, 217-218;

Маневи}, 1986, 30; Миленкови}, 1987,

88, 93, 117, 148, 182; Миленкови}, 1988,

206; Салон, 1988; Мла|енови}, 1989/2,

9-12; [траус, 1991, 99, 101, 103, 196,

254, 260; Брки}, 1992, 258-265, 320-321;

СалонСМ, 1993; Салон, 1993, 42-44;

Салон, 1994, 2, 33; Маневи}, 1997, 77,

Салон, 2001.

Остала лит.:  Зоран Маневи}, ^етврта генерација,

НИН 11.10.1970, 43-44; З.М.(аневи}),

Пројекат за стамбено насеqе Кне`евац

- Кијево, ^овјек и простор, бр.11, Загреб

1971, 13; Михајло Митрови}, Све-

`и талас. Поводом изло`бе арх Александра

\оки}а, Политика 5.2. 1972, 14;

Сини{а Вукови}, Александар \оки},

Уметност, бр.29-30, Београд 1972, 84;

Зоран Маневи}, Романса од седам

деценија, НИН 26.3.1972, 43; М.К.(одемо),

Надахнуте идеје градитеqа Београда,

Ве~ерwе новости 31.10.1975, 27;

М.Ј.(евти}), Београдски "Дизниленд",

НИН 2.11.1975, 25; Милорад Јевти},

Не{то ново, НИН 19.8.1979, 28;Зоран

Маневи}, Функција облика у делу

Александра \оки}а, ^овјек и простор,

бр.3-4, Загреб 1980, 20; Зоран Маневи},

Српска архитектура у осмој деценији,

Архитектура, бр.176/7, Загреб 1981, 24-

29.