Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ВУКОТИЋ Петар - Периша   (1899, Чево, Цетиње - 1988, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл.1931). Запослен у Министарству грађевина, Београд, Техничко одељење Управе Зетске бановине, Цетиње (1931-41), на почетку Другог светског рата током 11 дана председник Општине Цетиње (06.04.1941 - 17.04.1941), Министарству грађевина Црне Горе, Цетиње (1945- 51), то јест у његовој надлежности: у Грађевинском предузећу, Подгорица (1946) као први његов директор, Пројектантском заводу, Подгорица (1947), Предузећу за пројектовање НРЦГ (1948), као директор, грађевински инспектор Министарства (1951), Предузећу за изградњу Подгорице (1951), Грађевинском предузећу, Подгорица (1951), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1952), као технички директор постављен од Савета за индустрију НРЦГ, Предузећу за пројектовање НРЦГ, Подгорица (1952) као директор, Среском народном одбору, Цетиње (1952), Привредном савету НРЦГ (1952), Предузећу за пројектовање НРЦГ (1952-60), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1960-66, кад одлази у пензију).

Петар Периша Вукотић је после Другог светског рата, до смрти, био узор грађења у Црној Гори од почетка тридесетих година. Он и његов нешто старији колега Велиша Поповић, били су незаменљиви у обнови порушених црногорских градова, са истовременим задужењима на многим пословима, те је сада тешко навести где су у континуитету остварили читав радни стаж. Распоређивани су од Министарства грађевина у предузећа која су, без изузетка, била у државној својини. Петар Вукотић и Велиша Поповић, у недостатку кадрова, често су паралелно обављали послове пројектанта, извођача, републичког инспектора, члана ревизионих комисија и комисија за полагање државних испита, наставника у Грађевинско техничкој школи и друго.

Били су изузетно принципијелни и омиљени међу колегама и осталима. Интересантно је да је Вукотић, као први градитељ у Цетињу, постао његов председник и то баш 6. априла 1941, када почиње ратни вихор, где је остао до 17. априла, кад у град улази окупатор. У кратком року био је у истом граду и затваран. Сачувана је из 1924 потврда да је са шеснаест година био добровољац за одбрану земље у Првом светском рату.

Његово стваралаштво карактерише сигурно владање пропорцијама на које се, вођено инспирацијама, сигурно настављају остали садржаји - од глобалних поставки до детаља. Сваки његов објекат је посебан прилаз, а не ослањање на стандарде и којекакве помодне неуклопљене асортимане. Традицију користи као везивно ткиво. Најинтересантнији његови објекти су Духовни суд, данас Богословија, Цетиње (1939) и Мушка занатска школа, сада Музичка школа, Подгорица (пре 1941). Музичка школа, која је редак вредан објекат што је остао у Подгорици после бомбардовања, уназад неколико година, несхватљиво је преобликована.

Лучни део свих прозора приземља и спрата Духовног суда је (у ритму 2+3+2) са широким, истог облика, истуреним паспартуом, који се као вал наставља, да би се у доњем свом делу пренео на хоризонталну прозорску поделу, одвајајући лучни од осталог дела прозора. Тиме се прозорски отвори пријатно уклапају у зидну масу, да би изнад њих као рефлекс, као одбегли елементи, централно врхуниле три кружне форме, које су додатни интегративни елементи пуног и празног на фасадној равни. Њима, као равнотежа у доњем делу, парирају кружни отвори враћајући дуг.

Код свих објеката Вукотић спроводи принцип да им је доњи део од камена, као место највећег руинирања, на којем на Музичкој школи уводи додатну раван на прозорским оквирима, које, за истицање и правдање тог поступка, разуђује. Фасадни део овог објекта је са два, по хоризонтали различито третирана повезана нивоа, на које је пренео устаљену борбу разбијања већих фасадних равни, што је реализовано пријатним застојима у акцентираним детаљима. Да ништа, и мимо тог, не остане недорађено, масивни стубови портала, у негацији своје масивности, сведени су на “шиљке” попут штикле.

На овим објектима се, као у партији шаха, све тачно надовезује на први потез, без промашаја којим би се изгубила партија. Ако бисмо у замисли покушали да нешто уклонимо, брзо би нам се наметнуло да то вратимо, да не расплетемо што је сигурно повезано. Кад прихватимо као небитне технолошке могућности, то јест разлике примењених материјала овакве архитектуре тридесетих година XX века од данашње архитектуре, тада ћемо, изједначених позиција и принципа поступања, доћи до закључка да је старо као ново - да је преживело време. Архитект увек остаје савремен ако је прави, какав је био Петар Вукотић, отац Вукоте Тупе Вукотића, који је за простор Црне Горе један од најбољих архитеката свих времена.

А. Маркуш

Остала дела: Основна школа “Његош“, Цетиње (1934); Гимназија, Цетиње (1935); Осмогодишња школа, Колашин (пре 1941); Осмогодишња школа, Бијело Поље (пре 1941); Бановски хотел, то јест Хотел “Јадран”, Улцињу (1939); Соколски дом, Цетиње и Зеленика (пре 1941); тип зграде среског начелства (пре 1941); Кућа Ћуфке и кућа Мартиновића, Цетиње (пре 1941); низ пројеката за четвороразредне основне школе (пре 1941); Стамбена зграда на северозападном углу Херцеговачке и Карађорђеве улице, Подгорица (1955); Стамбена зграда на југоисточном углу улица Његошеве и Херцеговачке, Подгорица (око 1955); Стамбена зграда на североисточном углу улица Херцеговачке и Слободе, Подгорица (око 1960); три стамбене зграде за просветене раднике на северозападном углу улица Васа Раичковића и Светозара Марковића, Подгорица (1970).